Приватизација није унапредила медије. Напротив, они су неписменији, бестиднији и манипулативнији него икада
Бранко Жујовић
„Има ли нешто позитивно у Русији по вама и западним изворима?“, упитао је један од читалаца интернетског издања дневних новина „Блиц“, коментаришући текст у ком је изнето да је више стотина руских регрута извршило самоубиство. Извори поменутог прилога („Од дечака до немилосрдних војника“) нису у руској војсци или тамошњем Министарству одбране, ни у породицама регрута. Једини извори овог текста су организација „Хјуман рајтс воч“ и дневни лист „Њујорк тајмс“.
Поменути прилог појавио се само дан након што је у Србији завршена приватизација медија. Он уз небројене остале примере сведочи о професионалном и моралном дну до ког је овај процес довео не само медијску сцену, већ и српско јавно мнење.
Накарадно спроведена приватизација није професионално унапредила српске медије, како се очекивало, баш као што наметнут европски пут Србију није одвео до квалитетнијег живота. Напротив, медији су неписменији, бестиднији и манипулативнији него икада.
Парадоксално, једини светионици пристојности међу националним медијима данас су куће у којима је држава задржала оснивачки удео: „Политика“, РТС и „Вечерње новости“. Далеко до тога да је њихова уређивачка политика потаман и увек прихватљива. Далеко од тога да не постоје примедбе на њихов рад. Овде говоримо о основној професионалности и пристојности.
Све мимо ове три медијске куће и нешто „патриотских“ сајтова у Србији је медијска џунгла у којој царују страни информативни предатори. Од Трилатералне комисије у ружичастом, преко фонда „ККР инвестмент“ генерала Дејвида Петреуса (ЦИА), до немачко-швајцарског „Рингијер Аксел Шпрингера“, непознатих грчких и осталих „улагача“.
Раме уз раме са њима су српски таблоиди, у функцији дневне политике. Ови сејачи гнојавих полуистина, неморала и ниских страсти данас имају већи утицај на јавно мнење од било ког српског универзитета. Њихова власничка структура такође је обавијена велом тајне.
Упркос регулаторним телима, формираним тобоже по европским стандардима, „водећим“ медијима у Србији дозвољено је све, од голе лажи до примитивизма, неписмености и подривања основних националних интереса.
Србији више него икад недостају српски медији, они који би фокус националног интересовања извели из орбите догме о непостојању живота изван европског пута. Управо из уверења да ничега нема изван осуђености на беду, страначких препуцавања, уцена Европске уније и САД и „ријалити“ културе. Србији су управо потребни медији који би професионално извештавали са оне стране прописане истине.
На жалост, у Србији не постоји научна студија која би приказала разоран утицај медија у страном власништву на друштво, српску културу, осносвну писменост становништва, па и саму државу. Не постоји чак ни обавеза медија да поштују правопис и негују српски језик.
Дошло је зато време да сами новинари, ако то јесу, удружени поставе питање неговања српског информативног простора и властите професије. Медијски простор има општи национални значај и сувише је важан да би без ограничења био препуштен страним интересима, манипулацијама, примитивизму и неписмености. Ако то остане тако, по српску државу то ће бити погубније од било ког рата или спољнополитичког пристиска.