Борбе у планинама Латакије су саставни део рата у Сирији. Копају се ровови, користе се пећине, подижу се ограде и логори, а у планинама се налазе и терористи „Исламске државе“ и војници сиријске војске. Ово је прича о „Јастребовима пустиње“ које су посетили дописници КП-ру Дмитриј Стешин и Алксандар Коц.
На стрмина ових планина блато даје необичну динамику тела, једноставно низ брдо се лети попут метка. Где год да је могуће, у пукотинама и пећинама, у „малим гнездима“ обложеним камењем, види се дим логорске ватре или гасних горионика. Војници су греју јер подмукла медитеранска зима је пре месец дана дошла на надморску висину од 1.000 метара. Преко дана лије киша, а у вечерњим и јутарњим сатима појављује се роса. Оружје рђа ако се не брине о њему. О оружју се брине, међутим да будемо искрени то није најомиљенија активност у арапским војскама.
Овде на позицијама у планини налази се одред полиције, познат под називом „Јастребови пустиње“. Јединица је формирана пре 4 године и стационирана под Палмиром. Међутим са доласком терориста „Исламске државе“ у град морали су да се повуку јер су снаге биле сувише неравноправне. Са почетком офанзиве на северу земље „Јастребови“ су пребачени у планине Латакије, на подручје гребена Возач ал Ахмар, у близини границе са Турском. Командант одреда је Абу Ахмед који је некад био новинар. Код куће је оставио супругу и троје деце које ретко виђа јер је стално на линији фронта. Свуда су ровови који штите од минобацача.
„У редовима „Јастребова“ су сунити са североистока земље, има и шиита, као и хришћана из предграђа Дамаска. Ми се не делимо по националности или вероисповести. Ми смо у рату са терористима. Било је веома тешко, јер милитанте помаже читав западни свет, али сада са почетком руских операција постало је лакше. Прекинуте су линије снабдевања терориста али они неће одустати. Чак су покушали да нас нападну. Пре само три дана, они су покушали да освоје ову висинску тачку на којој се налазимо. Успут, најборбенији су Чечени и Дагестанци. Они имају бољу опрему и наоружање и поступају веома смело“, каже Абу Ахмед.
У ваздуху се чује шуштање и након неколико секунди на 20 метара од положаја полиције пуца граната. Људи се нису ни сагли, постоји та нека врста фаталне непажње. Када се бориш без прекида скоро пет година, инстинкти постају затупљени и однос према опасности се мења.
„Овде се налазе две важне коте, Тел-Гадер и Тел-Фри“, као да се ништа није догодило, наставља Абу Ахмед. Иза њега заглушујући је тукао тешки митраљез, гађајући у правцу брда супротно од нас. „Ми смо у ствари у позадини непријатеља. Иза ових брда је село Аку. То село је база терориста за транспортовање оружја као и за пријем нових регрута. Пре неки дан из Турске пребачено је око 3.000 људи. Да нема помоћи из иностранства ми бисмо одавно разбили терористе. Иза овог гребена су огромна подручја која нико не контролише. Ово је велика шанса да се прошири утицај на подручје и унапред ка Идлибу“, каже Абу Ахмед.
На коти је почела да пада јака киша, а муње су обасјавале простор на сваких 30 секунди. Јака киша је поплавила ровове и земунице, а новинари су саветовани да напусте подручје. Како им је образложено по лошем времену авиони не могу да подрже трупе, а терористи то могу искористити.
Отишли су са положаја „Јастребова пустиње“ и обрели се у једном ресторану који није у ратној зони. Конобар им је донео боцу пића уз речи „Хвала за помоћ Сирији. Од Сирије-Русији“. Мало касније су упознали младића који се представио као Георги. Студирао је четири године у Русији, у Пензи. Он је добровољно приступио редовима полиције који се боре у Алепу. Када су га питали: „Ко се бори у Алепу? Да ли је истина да је ослобођено скоро педесет села на југу града?“, он је одговорио:
„Становници се боре за своје домове. О ослобађању села не могу ништа да кажем јер верујем само у оно што сам видео. Оно што могу да кажем је да од када су дошли Руси све је постало лакше и верујте ми, ми никада нећемо заборавити“
Извор: Комсомољска правда
Превод: Правда.рс