Пише: Проф. др Драган Петровиц за Сведок
Још од времена распламсавања кризе у Сирији почетком септембра 2013, када је најављена војна интервенција САД, потом одложена због става Русије и Путина, касније и због развоја украјинске кризе, погоршавања односа између Москве и Вашингтона, и увођења санкција дела земаља ЕУ према Русији, траје погоршавање ситуације на читавом простору Евроазије али и читавог света.
Украјинска криза у овој календарској 2015. је у пат ситуацији, на неки начин конзервирана.
Ипак предност у 2015. у Украјинској кризи остварила је проруска страна: ратна дејства почетком године донела су померање статуса кво у прилог Новорусије, војном победом и освајањем Дебаљцевског џепа, као и лаганим померањем линије фронта на још неколико праваца, чему треба додати и знатно веће губитке прокијевских снага.
Уз то, споразум Минск И је успешнији за прорусе и Русију од Минска ИИ, јер су његов гарант управо силе Француска и Немачка, уз Русију.
То је везано за примарне геополитичке интересе Москве да се због погоршавања односа са Америком не кваре радикално односи са ЕУ, и посебно са тзв. „старом Европом”, оличеном пре свега у Берлину и Паризу.
Како је сада друга половина месеца октобра, због временских услова, тешко је замисливо да би се у овом периоду радикално кршило примирје и отпочињала било каква офанзива на простору Новорусије.
По питању Сиријске кризе, Асад се одржао и у овој календарској години, а Русија се од скора ту, и директно, војно умешала.
Кључни успех за Русију и силе које теже мултиполаризму и тзв. континенталној геополитици, насупрот атлантистичкој, су постигле у јулском заседању БРИКС и ШОС у Уфи. Поред квалитативног јачања економског домена БРИКС, који представља озбиљан изазов досадашњим глобалним економским структурама, уз могућност кредитирања трећих земаља које нису чланице БРИКС, фундаменталан су фактор ширења меке моћи (и јачања тврде моћи) ових сила.
Улазак Индије и Пакистана у пуно чланство ШОС, као и примање низа земаља у статусу посматрача и партнера (пуноправни чланови од раније су били Русија, Кина, Казахстан, Киргизија, Таџикистан, Узбекистан, док су статус посматрача поред Ирана, Авганистана, Монголије, добила и Белорусија, а статус партнера поред Турске и Шри Ланке добили и Азербејџан, Јерменија, Камбоџа и Непал), представља фундаменталан моменат у развоју мултиполаризма у свету.
У конкретном случају – у домену безбедности.
На Балкану, Грчка је под Сиризом пружила снажан отпор даљем притиску примене неолибералне економије од ММФ, ЕУ и глобалистичких снага. Грчки референдум, који је по том питању рекао снажно не, представља нови демократски пораз глобализма…
Иако је Ципрас потом попустио под притисцима глобалних структура Грчка и даље у развијеној и нерешеној економској и политичкој кризи остаје симбол земље жртве и наставка отпора неолибералној економији и мондијалним притисцима.
Орбан у Мађарској развија сопствену политику, сарађује и са Русијом између осталог.
Македонија се под Груевским на моменте придигла у знак отпора наметању глобалистичке политике, па се потом јавила вишеструка криза, која још није превладана.
Иако је Србија под великим и вишестуким притиском, а у Београду на власти политичари лојални Западу, који извршавају тешке налоге атлантистичких снага према српском народу, отпора, ипак, има…
Отпор постоји посебно у Републици Српској, опозиција у Црној Гори је снажнија него што је Ђукановићева власт очекивала…
У самој Србији, незадовољство широких популација је изражено, истина уз, за сада, скромно организовање и деловање патриотског дела опозиције.
Свуда у Европи је криза концепта ЕУ и владајућих режима, што нарочито долази до изражаја у евроскептицизму према Унији, и отпору атлантизму.
Продор миграната са Југоистока Европе, и изостанак организоване и јединствене политике Уније, криза поверења у њене могућности решавања и овог проблема, условили су додатан пад поверења у Брисел и наднациолналне структуре.
Заправо на планетарном нивоу већ годинама два паралелна процеса утичу на прелазак дојучерашњег светског поретка од монополарног, са доминацијом САД и НАТО (од биполарног што је почетком деведесетих успостављено падом Берлинског зида, урушавањем Источног блока, и нестанком СССР), ка мултиполарном.
То су губљење предводничког положаја у светској економији мегарегије северног Атлантика (Западна Европа и источна америчка обала), ка мегарегији северног Пацифика, где је акценат на Далеком истоку са центром у Кини.
Други велики процес је светска економска криза од 2008. године, која структурално, својим узроцима и последицама је пре свега америчка економска криза, где су највише погођени САД, Британија и англосаксонски свет и са аспекта тврде и са аспекта меке моћи.
Наиме, без обзира што је светска економска криза потом погодила практично читав свет највеће последице трпе управо економије ових земаља, чему томе треба додати и удар на меку моћ, јер је неолиберализам као привредни и друштвени концепт био понајпре оруђе у рукама англосаксонских сила.
САД са друге стране, у покушају да задрже што дуже доминантну улогу у свету, развијају сопствене стратегије.
Година 2013. је, више него било која друга дотле, показала је да је свет закорачио дубоко у мултиполаризам.
Сиријска и Украјинска криза су показале да САД још увек имају капацитет да покрећу кризна жаришта, али не више и толико доминације и снаге да их окончавају по својим плановима.
Током 2014, године, почевши од фебруара месеца и пуча у Кијеву, украјинска криза се распламсава у свом пуном облику, што представља макар средњорочан колосалан проблем Русије у „њеном дворишту”, који на индиректан начин компликује и њене односе са „Старом Европом”.
САД се труде да задрже утицај на Западну Европу, посебно преко улоге НАТО, наџирањем „Нове Европе” и њеним увлачењем у сукоб са Русијом, посебно око украјинске кризе, те различитим притисцима на смањење маневра и иницијативе “Старе Европе”.
Ипак земље, пре свега Старе Европе – Немачка, Француска, Италија… – имају стратешке интересе сарадње са Русијом и интеграционим процесима која она предводи (Евроазијска унија, БРИКС, ЗНД, ОДКБ, ШОС…), јер су у економској терминологији стециште капитала и знања, али им недостају ресурси, који су најквалитетнији, најближи управо на руским просторима и земљама које су у интеграцијама са Москвом, попут руда метала и неметала, енергената, те ресурса 21 века – шуме и дрво, питка чиста вода, површине ораница.
Русија се суочава са проблемима и последицама Украјинске кризе, који за њу представљају вишеструки изазов, укључујући и санкције западних земаља.
Са једне стране на унутрашњем плану у краћем року неопходно је отклонити утицај неолибералног наслеђа у функционисању финансија, централне банке, преоријентацију извоза и система инвестиција на треће земље, где би зависност од привредне сарадње са западним земљама била још мања, а већ сада је доста тога по том питању учињено.
Са друге стране у спољашњем деловању, у Москви се суочавају са императивом повећавања улагања у меку моћ у пуном смислу.
Решетњиков констатује да се у Украјини само радило са актуелном Јануковичевом влашћу, а недовољно и са другим проруским организацијама, православном црквом, што је довело до фебруарског пуча и преврата – „…Ово смо наследили из совјетских времена – не волимо да радимо са опозицијом. Зато су нас потукли. Поред тога, веома мало пажње је посвећено пропаганди – моралном, духовном и информативном утицају…”
Међутим највећи изазов за Русију представља потреба за јачањем и софистицирањем сопствене индустрије где би се подигао ниво прерађивања колосалних природних богатстава које се извозе и доносе земљи огромне финансијске добитке.
Дакле што мање извоза сировина и полупроизвода, унапређење индустријске производње и за сопствене потребе и потребе земаља у интеграционим везама са Москвом, и посебно у трговини са трећим земљама, и земљама Запада.
Поред војне индустрије, машинске индустрије и енергетике који су на прилично задовољавајућем нивоу, унапређење осталих грана индустрије, посебно прехрамбене, дало би додатну снагу Русији, па увођење дела санкција западних сила, може поводом решавања гордијевског чвора украјинске кризе, имати и један сасвим нови елеменат, јачања земље, поред несумњивих краткорочних привредних губитака које она по томе већ трпи.
САД покушавају да преброде велику економску кризу, након краха неолиберализма, преоријентацијом на здравије економске основе, што је заправо за Вашингтон веома тежак процес.
Деценијама се лагодно живело на позицији долара као светске валуте и његовим штампањем са мало покрића…
Добар део економије се базира на финансијским шпекулацијама и фиктивним новцем, што је балон који је већ пукао 2008, али постоји могућност и даљих развоја кризе по овом питању и у будућности, јер су узроци само делимично отклоњени.
Ратни лобији у Вашингтону виде са друге стране могућност јачања војне индустрије, ширења криза по свету и експанзији, као контрамеру за унутрашње економске и социјалне реформе, чије противречности су и довеле до кризе од 2008, и чији узроци и последице су евидентни и данас, неки умањени, а неки изазови су потпуно нови.
Социјалне неједнакости су веће него икада, с тиме да су многи слојеви егзистенцијално угрожени последњих година, што све повећава нестабилност америчког друштва.
Са друге стране америчка економија последњих неколико година ипак показује елементе оздрављења и стабилизације, што је дугорочно посматрано, имајући у обзир све наведене изазове, дуг и тежак процес.
Паралелно са овим значајним процесима реформи које велике силе спроводе у периоду у којем живимо, а то је неумитан прелазак светског поретка ка мултиполарном, оне морају одговарати и на изазове и кризе „у ходу”.
У сиријској кризи, се сучељавају са једне стране у помоћи Асадовом режиму, Русија, Иран, па и Кина, док са друге стране САД, Саудијска Арабија и неке мање заливске земље, потом Турска, али и Израел подржавају побуњенике, док су снаге ИСИ у сукобу са свима.
Отуда сиријска криза представља опасан полигон сучељавања противречних интереса највећих сила данашњице.
На Балкану уз све противречности које постоје, покушај НАТО да после пет година паузе, настави своје ширење пријемом Црне Горе у своје чланство наилази на заплете одсуства већинске подршке у црногорском становништву, паралелно са покушајима Ђукановића да прогура закон о верским организацијама што је директан атак на СПЦ.
То доводи до протеста опозиције, па се овај покушај Алијансе да поентира увлачењем нове чланице, заправо претвара у једну ширу кризу која за сада има само унутрашњу црногорску димензију.
Баласт подршке западних сила, а пре свега САД независном Косову, и поред све кооперативности власти у Београду по том питању, и у дужем року излаже земље региона, читаве Европе са проблемом ширења дистрибуције дрога ове нарко квазидржаве.
Процес преласка светског поретка ка мултиполарном, начелно стратешки изузетно одговара српском фактору, који се у претходном периоду доминације САД нашао у ситуацији сегрегације и тешких притисака, са великим последицама, од фрагментације државе, притисака на промену националног идентитета појединих историјских српских земаља и области, наметања погубног неолибералног модела, пљачкашке приватизације и др.
У том правцу неопходно је да српски фактор на Балкану заузме једну опрезну и еластичну политику са максималним могућим бенефитом у овом опасном, прелазном периоду у међународним односима. Ипак, то је, макар када је реч о савременој Србији, тешко могуће уз постојећу политику садашњег и претходних режима „ЕУ изнад свега”, примени пропалог неолибералног економско-социјалног модела и ресуверенизације земље, предаје чак и севера Косова, негативном природном и механичком прираштају…
Потребна је, макар постепена, промена владајућих друштвених елита у земљи, рад на обнови економских и других ресурса земље, повезивање српског народа у региону за почетак у културном, а потом и економском домену…
Нови изазови и нове стратегије траже и нове људе и идеје, којих свакако имамо. Потребно је да се покрену успавани и запарложени капацитети, потребна нам је слободна јавна сфера за дијалог, потребна нам је храброст и одмереност, али и жеља за слободом која постоји код огромне већине сваког од нас.