Како живи Новорусија и шта ова реч значи за људи који живе у Донбасу у току рата? Шта је донело цивилима у Доњецку „Руско пролеће“ које је променило геополитичку ситуацију у целом свету? Зашто је Украјина окренула леђа својoj рођенoj сестри Русији и да ли је сада задовољна?
На питања News-Front Србија је одговорио активни учесник дешавања који је у Донбасу од првих дана сукоба.
Александар Ростовскиј је војник из Доњецке народне републеке, руководилац руске патриотске организације „Национално-ослобођајући покрет“ у ДНР и у Ростовској области која се налази на граници Руске Федерације са Донбасом.
– Александре, драго ми је што смо се нашли. Пре свега морам да питам: каква је тренутна ситуација у Новорусији, да ли има кршења премирја, и ако има, са које стране?
– Никаквог примирја нема. Нацисти и даље гранатирају градове. Можда не тако јавно како пре, током активне фазе рата, али и сада има доста провокација. Људи живе у сталном очекивању да ће се све то вратити да ће поново били великог рата.
– Онда како је расположена већина народа? Ако се стално очекује рат и хуманитарна ситуација је тешка, да ли су разочарани?
– Покушаћу да објасним… Кад је све то почело, мислим на „Руско пролеће“ 2014те, то је било изузетно подизање најсветије енергије, устанак против свега западног, неприхватљивог и одвратног. То је трајало, мислим, од марта до новембра-децембра 2014те. То је било најлепше време. Они који су били тамо разумеју о чему ја говорим, они који нису никада неће то схватити. Људи су мислили на једно без договарања. То је била ситуација, како ја кажем, „руског чуда“. Сви су знали да је остало само да све средимо технички.
Зашто нисмо све успели? Људи који тренутно живе тамо су живели у Украјини задњих скоро 30 година, формирали се као личности тамо. Требао је велики идеолошки рад да би смо само сачували све оно што смо постигли током „Руског пролећа“, а у току рата ово није било урађено. Изграђен је административни бирократски систем, исти како што је постојао у Украјини.
– Скоро пре две године почео је процес који је, како што кажу неки од мојих колега, поставио Доњецк у Луганск пред избор мир или рат. Ако замислимо да Крим и Донбас нису устали, какав би то био мир у саставу Украјине коју ми данас видимо?
– Револуција на „Мајдану“ је почела због споразума Украјине са Европским Унијом. У ствари, улазак у ЕУ је ужасна ствар, а споразум је још одвратнија, она подразумева економску окупацију територија. То би значило потпуно уништишње производње у Донбасу, а та регија живи од тешке индустрије. Све оно што је сада уништено због ратних дејства било би уништено мирно, то је разлика. И, наравно, почела би тотална и насилна украјинизација тих земаља, јер видимо какви радикали су дошли на власт. Новорусија је била и остаје устанак против САД и директне окупације који се развио у овакав систем.
– Зашто ви кажете „Новорусија“, кад званично постоје Доњецка и Луганска народне републике?
– Новорусија је наш симбол отпора. Она није добила бирократски институције… И ја мислим да је то добро за њу.
– Волела бих да вас питам и о судбини Украјине, јер знам да сте у контакту са људима тамо и неки од њих су добровољно прешли на страну Доњецке народне републике. Мислим на територије који су направиле други избор. Шта они кажу, шта је њима дала та „евроинтеграција“ који су толико тражили, да су сада срећни?
– Не слажем се да су људи направили неки други избор. Избор је био направљен без учешћа народа, то је био оружан пуч. Сада смишљају различите еуфемизме да би тај догађај звучио лепше, исто тако „убица“ је постао „килер“ а „педер“ – „хомосексуалац“. Али то је била оружана смена власти у држави, тешки злочин, и људи који су то направили су злочинци. Сви су већ навикли, кажу да је Порошенко председник, Јацењук премијер и тако даље. То звучи као да би неко силом заузео кућу, убио власника, живио тамо неколико дана и на крају сви би рекли: па добро, значи сада је он власник. Држава Украјина је уништена, председник и премијер то су надимаци, а избори су били фарса јер чак и медији су објавили пре неколико дана ко ће да заузме који дужност.
Људи са окупираних територија често ми пишу у друштвеним мрежама. Приметио сам један тренд. Они који нас подржавају и питају кад ћемо доћи и у њихов град пишу адекватно, мислим и на ток мисли, и на ортографију. Они који напротив пишу да смо ми „рашисти“ и покушавају да нас уплаше остављају утисак људи болесне свести. Не знају ни да направе реченицу граматички добро, ни да пишу на свом матерњем језику… И причају, например, да ми гранатирамо Доњецк и убијамо Украјинце тамо. Како је ово могуће, кад је Доњецк под контролом ДНР-а, како да гранитирамо сами себе? Као да су луди, и то је направљено намерно. Мислим да ће некад то добити право објашњење о медицинској литератури.
– Александре, довољно блиско ка нама, ако сматрамо у односу наше огромне Русије, налази се једна лепа земља, Србија. Она се већ 15 година налази на путу евроинтеграција, има нестабилну политичку ситуацију а већина медија шире прозападну позицију. У исто време тамо искрено воле Русе, то знам и по свом искуству, а млади организују огромне демонстрације и шетње у подшку Новорусије и Русије. Шта значи вам у Донбасу ова подршка, колико је она важна?
– Ова подршка је веома важна за нас! И шта се тиче Србије, она је нажалост такође у окупацији од 2000 године. Она обојена револуција у Београду је био први знак следећих сличних активности американаца у свету. И наравно да мора да буде људи који то схватају и желе да се ослободе од америчкe колонизације, да зауставе ово њихово „право силног“ које они користе широм света.
Сада наша Новорусија је симбол ове борбе.