Пут до тржишног убеђења поплочан је добрим донацијама
Бранко М. Жујовић
Држава је Танјуг одагнала бацајући на јавност чини о тржишној одрживости. Мала прозирна (пост)законска игра око националне новинске агенције ретко кога је оставила равнодушним. Испало је да су сви знали, а да истовремено нико није знао, да се ближи истек законског рока и да, ако се ништа не предузме на време, предстоји гашење Танјуга. Сви су истовремено били за и против Танјуга, па је Београд постао позорница једне безмало кафкијанске ситуације.
Зачудо, нико у тој гунгули бестида и мећави пепела посутог на важне главе није поменуо Адама Смита који је рекао да ни злато ни сребро нису на почетку, него рад који је створио богатство света. Ако ћемо поштено, то је у основи тачно, под условом да поверујемо да пљачке и израбљивање колонија западу нису донеле никакву вајду и предност (стандарде).
У српском случају, међутим, невидљива рука медијског тржишта огледа се пре свега у спиритуалној природи власништва над делом утицајних медија, чија је видљивост доступна једино медијумима. У свему осталом, она сведочи да би Адам Смит данас био не више од идеалисте.
Нико ме, наиме, неће убедити да је уклањањем државног Танјуга наступила пословна идила тржишта међу „српским“ агенцијама. Ево тегле тог тржишног меда са пратећом чашом медијског млека: једна од тих преосталих „тржишних“ агенција у 2013. години за само један пројекат добила је од Европске уније 105.941,55 евра. Ствар је лако проверљива на сајту www.mediafreedom.rs. Међу спонзорима њених „пројеката“ су Министарство спољних и европских послова Луксембурга, Фонд за цивилно друштво и друге владине и невладине организације.
Камо тек остали голгетери српске тржишне утакмице, са пословним партнерима као што су: амбасада Велике Британије, Европска комисија, НЕД („National Endowment for Democracy“), УСАИД, БТД („Balkan Trust for Democracy“), фондација „Конрад Aденауер“, ЦДР, ФПУ, ФДФА, СИДА и небројене остале организације?
Истина, пре коју годину, медијски и НВО корисници ових тржишних ботокса, силикона и протеза жалили су се да им извори полако пресушују. Очекивали су да им држава помогне и она је то издашно наставила да чини, издвајајући за НВО сектор колико и за науку.
Не би у томе било толико лошег, да тај цивилни сектор, из ког се новац лако прелије у сродне медије који после цвркућу о својој тржишности, није изразито политички, понекад чак и антидржавни. Не би ни у томе било толико лошег, да држава тај исти НВО-медијски политички сектор третира као што га, код куће, третирају САД.
У САД, наиме, сваки појединац или организација који заступају стране интересе морају, најпре, уредно да се пријаве надлежном одељењу Министарства правде (ФАРА – „Foreign Agents Registration Act“). Да је Србија Америка, овдашњи Фонд за цивилно друштво, са свим корисницима његових средстава, био би регистрован као страни агент, а НСА би му откуцавала импулсе на телефонима.
Укратко, пут до тржишног убеђења у Србији поплочан је добрим донацијама. Оне нису баш баснословне, као што се мисли. Оне покривају тек текуће пословање. Новинари у евро-дотираним медијима нису се обогатили. То је привилегија оних који на врху посредују између донатора и читавог НВО-медијског сектора. Новинари и у тим медијима имају мале плате (али редовне, рече недавно неко). Они само имају задатак да хвалоспевају о тржишту, када затреба и одрже опелоТанјугу који је, пред еутаназију, уређивачком политиком покушао да их следи.
Нико од њих, после свега, неће вам цитирати нобеловца Милтона Фридмана, данашњег наследника Адама Смита, за ког се везује изрека да нема бесплатног ручка. Из тога директно следи да се за донације одрађује некакав сврсисходан посао о ком би се могло писати и говорити нашироко.
За Фридмана и „момке из Чикага“, међутим, везује се још једна изрека: грешке државе обично су веће од грешака тржишта. Србија се Танјуга, његових новинара и његове традиције одрекла зарад једне инвалидне тржишности. Бити у медијском смислу тржишан у Србији данас значи конкурисати за стране и државне донације (пројекте). Оне обезбеђују кључну предност на тржишту, али га у суштинском смислу обесмишљавају.
Бити кандидат за стране донације у Србији значи пропагирати догму о Европској унији и НАТО пакту као Елдораду. Конкурисати код државе (локалних власти) за подршку пројектима, у пракси постојећег система, значи бити подобан. Не верујем да су новинари, подржавајући повлачање државе из медија, желели успостављање таквог тржишта.