Захара Прилепина неки називају модерним писцем и то је врло необично, пошто се код нас „модернима“ сматрају људи либералних схватања. А Прилепин је један од главних противника руских либерала, осим тога, он је патриота и – што је врло шокантно за напредну јавност – православац је. Како се писац односи према нападима на Руску Цркву, које место сматра да припада Православљу у савременој историји, зашто је за нашег човека добро да лети у бездан, и зашто му је било потребно да пише роман о Соловкима – о томе је Захар Прилепин нешто рекао за сајт „Православие.ру.
– Захаре, чини ми се да вам ретко постављају питања о религији.
– Да, не баш често. Али сам недавно дао интервју о припадницима старог обреда.
– Чуо сам да вас неки убрајају у њих.
– Не, с припадницима старог обреда немам никакве везе (смеје се).
– Захаре, вероватно видите да се друштво поделило на два табора. Православце и либерале. Једни кажу да су у току прогони Православља, да је објављен информациони рат, а други кажу…
– …да православци почињу да их притискају, да-да…
– Тачно, шта мислите о томе?
– Нисам стручњак за ову тему, али као верујући човек могу да кажем следеће. Безусловно, за квазилиберално, под знацима навода „прогресивно“ мишљење, Православље је један од опасних фактора у које спада и руски патернализам, поверење према држави, љубави, условно говорећи, према Достојевском и Јесењину према књижевности „почвеника“. У које спада руски национални патриотизам (који поистовећују с милитаризмом), односно управо она озлоглашеност „опијености патриотизмом“, која их све време нервира и плаши. У то спада и руско саборно осећање које исмевају на сваки начин. И Православље је као купола изнад свега тога, оно све то уједињује, прати све то и све то чува. И великом делу руских либерала све ово изгледа као нешто непријатељско на физиолошком нивоу, зато што противречи њиховом символу вере, њиховој проповеди индивидуализма, њиховим европским вредностима, њиховом схватању хуманизма, њиховом схватању човечности и толерантности.
– Притом то не изгледа непријатељски само нашим либералима, већ и онима у Европи…
– Зато што је Руска Православна Црква последњи бастион која стоји на путу свих ових најновијих гендерских тенденција кад се показало да се могу венчавати људи истог пола, кад се испоставља да може да живи седмочлана породица, у којој су сви мушкарци који имају једно мало дете које сви подједнако и страсно воле. Православље је оно што не могу да савладају, за њих је то непријатељска територија. А за нас је то бедем и простор снаге. Сасвим недавно сам био у Доњецку, човек обилази стражарнице и свуда се чују речи које се овде не изговарају: „Момци, с Богом!“, „Нека вас Христос чува.“ Тамо је све обузело православно осећање. Наравно, наша либерална публика је то осетила на физиолошком нивоу: чак нисмо ни схватали што су се тако нарогушили против Цркве, а они су знали да је Православље оно чему ћемо се одмах окренути кад наступи одлучујући тренутак. И многи наши бивши разноразни анархисти и атеисти, одједном су у овом рату рекли: „Господ нека те благослови! Сад ћемо решавати своје главне задатке, главне проблеме.“ Кад се појавило питање живота и смрти, сви су одмах схватили: ја сам Рус значи ја сам православац.
Ишао сам до границе с припадницима народне војске који су ослобођени из заробљеништва. Све су то совјетски момци, стари совјетски трудбеници, као из совјетских филмова. И требало је да седнемо у аутобус и да кренемо дуж линије фронта, а они само што су изашли из ових страшних подрума за мучење и пре него што су сели у возило сви су прекрстили. Мислим да се пре рата многи од њих уопште нису сећали Бога и одједном се у њима пробудило православно осећање и испоставило се да су то у суштини православни Руси.
– Захаре, ви подржавате идеју да Русија не може без Православља?
– Безусловно, Православље је њена суштина. Ми смо последњи бедем Православља на свету. Сећате се како почиње „Слово о погибији руске земље“? „О, светло светла и предивно украшена руска земљо! И многим лепотама се дичиш: многим језерима се дичиш, рекама и кладенцима предивним, окомитим планинама, високим брдима, густим шумама, дивним пољима, различитим зверима, птицама небеским, градовима великим, селима дивним, виноградима богатим, здањима црквеним и кнезовима страшним, бољарима часним, велможама многим – свега си пуна, руска земљо, о правоверна веро хришћанска!“ Па то је најважније дело, почетак наше књижевности, XIII век и опис руске земље крунише хришћанска вера. Уоквирује!
– Шта мислите, да ли на православним идејама треба градити државну идеологију?
– Па наравно. То треба да буде једна од главних компоненти.
– Каква је ваша слика идеалне државе?
– За мене је то православна империја, „левичарског“ усмерења – односно окренута народу. Слика моје државе се састоји у овим појмовима. Социјално оријентисана, традиционална земља, која представља крстионицу многих народа, с верском толеранцијом и централном православном вером.
– Хајде да не посматрамо ову причу тако лично. Дедина прича је такође компликована. Не треба схватити роман као документ, то је безусловно лепа књижевност. У њој су помешани стварност, оно што се дешавало и оно што се није дешавало у врло сложеној конзистенцији. Нема смисла да се то одваја, физиологија је изузетно сложена. Али књижица је стварност сама по себи. На крају крајева, десило се оно што је описано. Зато ми деда није потребан као лик да бих испричао причу о руском карактеру. Главни задатак ове књиге је покушај да се опишу тројица браће Карамазов плус Смердјаков у једном лику, а мој деда томе уопште не одговара, као ни прадеда, ни чукундеда.
– Многи већ пореде „Обитељ“ с Достојевским. Између осталог, и због тога што је роман прилично велик. Мало је људи који пишу тако дебеле књиге. Да ли сте одмах замислили тако велики роман? И зашто сте јунака који је инспирисан Достојевским послали баш на Соловке?
– Разумете, четворица Карамазова се могу описати и у једној малој причи, минијатури, како год хоћете. Овај роман се просто сам разрастао. Почео је да се шири, као кад човек обори мастионицу и мрља почиње да се шири. Почео сам да пишем и ликови, од којих је половина заиста постојала или о којима сам имао документа, реченице у неким извештајима, почели су да захтевају да живе и да захтевају да се чује њихов глас. Све то звучи надмено, али је све чиста истина. А људи су постојали, никуда нису нестали, имали су своју причу, своју трагедију. Умрли су, убијени су, били су у праву или нису били у праву. И они које данас доживљавамо као џелате су жртве, имали су своју истину. Чинили су своје херојске поступке. Међу људима који су тамо доспели као чекисти и чувари било је личности с необично богатом јуначком биографијом. А ми на све гледамо: ево ови дивних и добрих који су били у затвору, а ови су зли и сурови. А заправо адвокати који о сваком могу да кажу неку лепу реч су потребни свима. Покушао сам да наступим у улози таквог човека.
–Како се осећате кад дођете на Соловки?
– Нема ту никаквих противречних осећања. Долазим тамо с осећањем мира и не покушавам да на било који начин осмислим ово осећање. Иако сам читао, на пример, писма Флоренског, он је веома оштро оценио Соловке, говорио је да је Свети Дух напустио ово место, да то није место за живу мисао. Можда је на њега тако утицала тамница, а можда нешто друго. Прочитао сам Флоренског, али ништа слично тамо нисам осетио. Напротив, осећао сам благост. Овде је моја прича, прича моје земље, која је трајала 500 година. Иако је оно што Флоренски пише, наравно, јасно. Једна ствар су Соловки из времена митрополита Филипа, управо оног из времена Ивана Грозног; Соловки из времена раскола, кад су се побунили против реформи патријарха Никона, ова деценијска одбрана манастира је херојски догађај. А онда као да су нестали под водом, као храм на језеру Светлојар. Људи су ишли тамо, али није било откривења религиозног духа. Сва су се дешавала почевши од монаха који су га основали, па до XVII века, кад су стрелци каменовали монахе који су се побунили и кад их нису чак ни сахранили: лежали су у манастирској порти, мртви… Али све то не укида генија овог места. Једноставно треба знати: тако је било.
– Да ли вас љути то што се на територији манастира налази музеј концентрационог логора?
– То је нормално. У манастир сам ишао с режисером Александром Велединским, његов отац је био мали од палубе међу младићима који су се тамо школовали; одатле су отишли право у Велики отаџбински рат, млади момци са 14-15 година… Ишли смо и ишли, видели смо фотографију и он је одједном рекао: „Мој отац!“ И обрисао је сузу. Видео је свог оца из четрдесет друге године, отац стоји међу регрутима. Управо то је историја Русије. Манастир, никонијанство, логори, млади морнари, Отаџбински рат. И не може се сећи маказама – ево, овде је добро, а овде је лоше, ево овде су проклети бољшевици, а овде су бољшевици направили школу младих морнара и васпитали су хероје. То се више не може одвојити, историја је једна целина, то је целовит организам. Не може се сећи секиром и говорити: живећу само с овом ногом и с овом јетром, а ово ћу бацити на депонију, – то је апсолутно немогуће.
– Захаре, познати сте као беспрекоран породичан човек, имате четворо деце. Како треба васпитати правог Руса?
– У пољу религије и у пољу књижевности. То су два пејзажа у којима треба држати децу. То не треба да буде спорадично, не у стилу: „Децо, данас идемо у цркву, а сутра читамо Пушкина.“ То треба да се гради на непрестаном породичном примеру. Окретањем према религиозности и књижевности, исто као и историји, треба да буде прожет цео живот, сав треба да буде засићен тиме. Само тако, кроз пример родитеља, деца могу то да прихвате. Ево, тата и мама су отишли у цркву, ево, имају полицу с религиозном литературом, сва деца читају молитву, тата је с књигом, библиотека је у свакој соби. Ми у присуству деце за столом све време разговарамо о ономе што се дешава… Само то. А не методом: „Сине, напунио си 14 година. Дођи да ти сад све испричам за 15 минута: буди прави мушкарац, Христос је наш Бог и готова ствар.“ Све је то глупост. Ништа неће деловати. Само свакодневни живот родитеља представља најбољи пример и једину могућност за васпитавање деце. Једину, нема никакве друге.
– Које књиге користите у васпитању деце?
– У руској класици постоје одговори на сва питања. У „Капетановој кћери“, „Тарасу Буљби“, „Рату и миру“. Јесењинове песме, песме Гумиљова. Тмо постоји све што се може смислити – има свега. Сад размишљамо о томе како да се односимо према Украјини: да ли може да се деси да тамо има 14 различитих истина, или можда 36 истина? Али замислите на тренутак Пушкина, или Љермонтова, или Гогоља у овој ситуацији. Па они би се ужаснули већ због тога што смо и на тренутак посумњали у то где је истина. Рекли би: „То је апсурд! Јесте ли ви нормални?“ Чак би и Лав Николајевич Толстој, наравно, рекао: „Момци, мир је свуда потребан, хајде да зауставимо рат.“ И наши либерали би рекли: „Хвала ти, Лаве Николајевичу, баш си добар!“ А он би још рекао: „Али Украјинци такође треба да прекину рат. Хајде да изведемо војску, и нека Украјинци сами решавају где желе да живе.“ Толстој би желео идеални мир којег нема. А Гумиљов, Пушкин и Љермонтов би оследлали коња и отишли да се разаберу: шта се дешава, зашто наш брат Малорус не разуме шта се уопште дешава? Константин Леонтјев, Василије Розанов, Иљин – да ли можете да замислите њихова размишљања на ову тему?
– И последње питање вероватно садржи теме прогона Цркве, и Руса и све наше историје. Шта мислите, куда идемо? Многи кажу да сви летимо у бездан…
– Нормално стање руског човека и руске историје је да се лети у бездан. Увек свеједно летимо у бездан. Стара Русија, феудална раздробљеност, смута, осамнаести век, деветнаести век, револуција, Брежњев, Хрушчов… Летимо, и летимо, и летимо. Ово стање је идеално за нас. Кад руски човек не лети у бездан сигурно је да му се ближи крај. Кад почиње аморфно да се расплиње у свом постојању – то значи да је крај, да нема Руса. А чим полети, хвала Ти, Господе, сви смо летели својим колима. Не видим у томе никакав проблем. Мислим да су сви изазови с којима се наше становништво суочава управо потребни за то да нам се обезбеди нормалан живот.
Са Захаром Прилепином разговарао је Максим Васјунов
Православље.ру
Превод: СтањеСтвари