Одлука о прекиду ваздушног саобраћаја са Египтом и хитној евакуацији свих руских туриста коју је донео председник Путин према препоруци шефа Федералне службе безбедности готово једнозначно указује на то да је верзија о терористичком нападу постала једна од најбитнијих. У новој фази борбе против тероризма Русија ће морати да развија везе са потенцијалним савезницима, укључујући ту и Велику Британију.
Наравно, могуће је унедоглед тумачити ову одлуку као мере додатне безбедности, али стварност је врло једноставна: у Египту (конкретно у Шарм ел Шеику) појавили су се озбиљни безбедоносни проблеми који су резултирали погибијом руских држављана.
„И ако криза поверења међу савезницима буде превазиђена, то ће, неусмњиво, створити другачију ситуацију не само у Сирији него и на Блиском истоку у целини.”
Велика Британија је раније прекинула ваздушни саобраћај са одмаралиштем, а за њом су то учиниле Ирска, Холандија и Данска, земље које се историјски налазе у сфери утицаја Лондона. Очигледно, ради се о томе да је Влада Њеног Величанства пренела овим земљама које надгледа неку информацију која их је недвосмислено убедила да обуставе ваздушни саобраћај са Египтом и отпочну евакуацију својих држављана.
У вези са тиме посебно интересантно изгледају одлуке Британије и Русије да евакуишу своје држављане из Египта без пртљага који ће потом летети одвојено. Таква одлука јасно показује коју тачно верзију пада А321 обавештајне службе сматрају највише вероватном.
Треба имати на уму да су овакви поступци по свим мерилима ванредан догађај јер је принудна евакуација са плажа неколико десетина хиљада пореских обвезника који су отпочели свој одмор веома ризичан корак за изабране политичаре. Али другог излаза, очито, нема.
Лондон се позива на пресретнуте телефонске разговоре терориста повезаних са ИД којима, наводно, располажу британске обавештајне службе. Шта се налази у овим разговорима, ко је тачно извор – нико не зна. По свој прилици, овим подацима се ипак може веровати.
Недоступност те информације Москви изазвала је у последњих неколико дана не само изненађење него и бес. Ради се о истрази масакра руских држављана и сакривање сваке корисне информације од Русије никако се не може назвати „конструктивном сарадњом у борби против тероризма”.
Управо зато је Министарство спољних послова Руске Федерације веома оштро скренуло пажњу британској страни да не би било лоше делити информације. Дуги телефонски разговор Владимира Путина и Дејвида Камерона управо би могао да садржи „чињенични” део. С друге стране, прес служба Кремља је сматрала неопходним да истакне да Камерон није именовао главни узрок пада Ербаса. Амерички извори пак тврде да је Москва могла самостално да добије потврду верзије о терористичком нападу, а Лондон је могао да саопшти само индиректне доказе који употпуњују слику несреће. На пример, баш то чувено пресретање разговора.
Ово је питање узајамног поверења. До последњег тренутка Велика Британија и САД нису желеле да поделе са Москвом никакве значајне информације о ситуацији на Блиском истоку у целини, а нарочито о ИД. Не из некаквих логично објашњивих обавештајних разлога (претња извору, на пример, или откривање канала информисања), већ просто тако – из принципа. И то упркос чињеници да постоје некакви заједнички тимови који су специјално створени баш за размену оваквих информација.
Ако је британски премијер заиста саопштио Владимиру Путину неке додатне и, најважније, корисне информације, то представља потез без преседана ка успостављању поверења између двеју страна. Ипак, британски и амерички извори настављају јавно да се жале на то да „физичким информацијама”, тј. олупини авиона и месту несреће имају приступ само руски и египатски стручњаци и истражитељи.
То није у потпуности тачно (већ су им се придружили француски стручњаци из фабрике у Тулузу), а по свим међународним стандардима приоритет у истрази припада Египту. Ипак, све то говори о ниском нивоу поверења међу странама, а не о конкретности истраге.
Управо је активност Велике Британије у истрази несреће повезана не само са тиме што се испоставило да је Лондон физички власник „пресретнутих телефонских разговора ”. Британска тајна обавештајна служба (МИ6) и Служба безбедности (MИ5) без дозволе ЦИА не смеју ни кафу да попију, а камоли да добровољно и бесплатно дају Русији одређене информације.
Али у Лондону још увек памте и неће никада ни заборавити име малог шкотског села Локерби. 21. децембра 1988. године изнад њега је експлодирао Боинг 747–121 који је летео на линији Лондон-Њујорк. Погинуло је 270 људи, од тога 11 на земљи. Истрага је показала да се екплозив налазио у пртљагу.
Трагедија у Локербију је, запањујуће, до најситнијих детаља слична рушењу руског авиона изнад Синаја. Постоји једна техничка разлика – у Боингу 747 експлозив се налазио у предњем делу трупа и експлозија га је подигла попут поклопца конзерве, а у Ербасу се експлозивна направа, највероватније, налазила ближе задњем делу трупа.
Египат који ће, упркос очигледним чињеницама, до краја бранити сваку антитерористичку верзију несреће руског авиона, остаће недвосмислено на цедилу. И већ је касно. Сада ће цела Европа постепено укидати летове до летовалишта на Црвеном мору и египатски туризам ће поново пасти у колективну кому.
Директор аеродрома Шарм ел Шеик изненада је унапређен и сада ће бити задужен за све аеродроме у земљи што ипак у целини неће повећати поверење у Египат. Ипак, ни овом човеку лична безбедност више није загарантована.
Не само да је Русија ушла у нову фазу борбе против тероризма већ је приморана да направи велики корак према Великој Британији (укључујући тиме и већину руских потенцијалних савезника у антитерористичкој коалицији). И ако криза поверења између савезника буде превазиђена, то ће, несумњиво, створити другачију ситуацију не само у Сирији него и на Блиском истоку у целини.
Превод: Невена Бића