Након протестног скупа против продаје Телекома 11 новембра – велико охрабрење патриотске опозиције
Протестни скуп против продаје Телекома одржан 11 новембра је укупно посматрано велико охрабрење, не само за бројне поклоника опстанка у власништву Републике Србије овог стратешког и лукретивног националног предузећа, већ и значајан успех за читаву патриотску опозицију у земљи. Ако упоредимо претходни протестни скуп против продаје Телекома који је организовао пре свега Патриотски блок крајем септембра на платоу испред Филозофског факултета, где се окупило свега до 1000 присутних, и овај испред Владе Србије где их је било око десет пута више, видећемо да је то огроман напредак (у кратком року) и то не само по броју присутних. По процени полиције било је наводно вишесстуко мање људи, што неодољиво подсећа на смешне процене режима у Црној Гори о броју присутних на скуповима Демократског фронта и друге опозиције на протестним скуповима против тамошње власти.
Председник владе је на конференцији за штампу исти дан на питање новинара о све учесталиким протестима због покушаја Владе да прода Телеком, споменуо цифру учесника протеста готово идентичну процени полиције, мада је оставио могућност да до продаје не дође, између осталог и због „неразумевања грађана за реформе које се предизимају“, „потом због неспремности запослених у Телекому за реформе, ако су у питању њихова сопствена радна места“. Међутим уз сво уважавање према тешкоћама у којима се привреда Србије налази, главни проблем је неадекватан макроекономски неолиберални модел који влада наставља. Потом премијер није споменуо овом приликом ни једном речју да Телеком има стратешки национални, укључујући и безбедоносни значај за Србију, па и шире, за све српске просторе које интегрише. Он је покушао да га сведе пре свега на економску компоненту, а и њу, из неолибералне перспективе, где се тобоже исплати продавати га, али ето, неки тамо запослени у њему, „укључујући и неке активисте саме напредне странке“ не желе да изгубе своја удобна радна места, а наводно су „и они за реформе, али да то погађа друге.“ На жалост, велики проблем у јавности представља искривљена и нереална слика, да је наводно садашња влада битно смањила незапосленост, која је наводно само нешто испод 20 % становништва, што је нетачан податак, о чему може бити речи другом приликом.
Када је реч о скупу 11 новембра, он је додатно успео и због тога, што су га покренули и носили два важна синдиката Телекома, али су у њему учествовали дајући му подршку и чланства опозиционих странака, и то поред ДСС и Двери, што је и раније био случај, овај пут и СНП Ненада Поповића, као и покрет Доста је било Радуловића. Демократска странка и даље начелно има замерке на начин приступу продаји Телекома, али је јасно да тзв. „жута опозиција“, која је у највећем и парламентарна, почива на истим идеолошко неолибералним постулатима као актуелна власт (чак још и чвршће), потом да има исте политичке спонзоре у нама најненаклоњенијим силама, те најзад да је и сама када је била на власти прибегавала покушају да прода Телеком, што је само снажно опозиционо деловање по том питању здружених синдиката, опозиционих странака (где је тада била и СНС) и целокупног јавног мњења, укључујући као и сада и стручне кругове, спречавало овај неразумни и за привреду и земљу у целини, крајње штетан чин. Што се тиче патриотске опозиције ово је важан моменат. Већ је евидентан специфичан случај што се тиче СРС и њихове стратегије не сарадње са остатком патриотске опозиције, уз традицију не прављења предизборних коалииција. Међутим, ово је једно важно питање где радикали се посебно не изјашњавају и чак ни засебно не делују – или макар у некој форми да дају подршку синдикатима Телекома, ако већ не учествују у заједничким манифестацијама опозиције по овом питању.
Иузетно је значајно опвог пута што је партија Ненада Поповића дошла организовано на овај скуп и учествовала у њему. СНП је практично по свим важним питањима слична, или чак идентична са Патриотским блоком, али се држала засебно и чак по страни у погледу могућности заједничког деловања до сада. Чак се калкулисало у јавности да ће и поред свега СНП можда чак ићи са СНС у коалицију за покрајинске изборе у Војводини, што би озбиљно угрозило њен кредибилитет као (озбиљне) опозиционе странке. Међутим, заоштравање сукоба у вези Стаматовића, дакле СНП са СНС конкретно, и ово сада прво јавно организовано учешће представника народњака са осталом патриотском опозицијом, заправо пре свега са Патриотским блоком на протесту за опстанак Телекома у српским рукама је велика ствар у другом правцу. Што се тиче покрета Саше Радуловића, он се прилично идеолошки и геополитички разликује од патриотске опозиције, и далеко је сличнији тзв. „жутој опозицији“. Ипак треба користити могућност сарадње у прилог националног и државног интереса свих фактора на политичкој и друштвеној сцени Србије, а овај покрет по више питања може да буде врло конструктиван, посебно ако посматрамо конкретно питање Телекома. Можда би опозиција у Србији могла да извуче неке поуке из деловања опозиције у Црној Гори. Демократски фронт ставља у први план стратешка питања која уједињују опозицију попут смене режима, не уласка у НАТО ван референдума, баласиранију политику између идентитетских група, што конкретно за просрпски део популације против кога је окренута Ђукановићева стратегија конкретно значи изузетно много, укључујући и повлачење законског нацрта упереног против СПЦ и друго, а питања која их разликују се стављају у други план, с тиме да ће се после демократизације земље, решавати на један демократски и одмерен начин.
У том правцу Патриотски блок који чини језгро патриотске опозиције у Србији према свим стратешким питањима у односу на режим, али и тзв. „жуту опозицију“ која је претходно дуго била на власти (и идеолошки геополитички је слична носиоцима садашњег режима), би из овог протеста против продаје Телекома могао да предузме што је у његовој моћи да се додатно зближи са СНП, или бар одагна могућност уз све споменуте околности да ова по својим ставовима реално опозициона странка, не оде у сарадњу са режимом, конкретно СНС. Када су у питању пак мањи покрети који потичу из тзв, данашње „жуте опозиције“, можда не би било лоше привући неке његове бивше и све удаљеније елементе, попут рецимо Радуловића и Покрета за преокрет Веселинова, макар по питању строго интересне сарадње по питањима контра режима. Најзад једно такво крупно питање као што је одржавање што сношљивијих односа са СРС и ако је могуће било какве техничке и од заједничког интереса сарадње у прилог предстојећих избора би требало тако поставити да се бар у старту избегну било какви сукоби, а прагматика ће вероватно временом дати простор и за извесну интересну сарадњу, мада је јасно да радикали не желе предизборне коалиције у сваком случају.
Окренимо се још једном протестном скупу 11 новембра. Режим иде не тоталну блокаду медијску и сваку другу. Преко 90 % грађана Београда уопште није ништа знало да ће се скуп уопште одржати. У том правцу оволики број људи и једно одушевљење које је поздравило учеснике, са свих страна, од пролазника, грађана који су излазили на прозоре, балконе да поздраве опозицију, је подстрек да је режим озбиљно начет, и да даљње улагање у опозициони рад, у организацију, у медијску комуникацију, би дало огроман резултат, чак и у кратком року. То зна и режим и његови спонзори, и зато праве до сада невиђене (чак и на овим просторима) медијске и јавне кампање збуњивања народа. Председник владе је и поред тога што власт испуњава у највећем све стратешке интересе нама најненаклоњенијих сила, наводно, у опасности од свргнућа различитог облика и сл. Наравно треба уважавати сигурност и право на безбедност сваког грађанина, а посебно државника, попут председника владе, то је неспорно. Са друге стране мора се признати да је јавност нон стоп спинована на различите начине, а суштински је да права опозиција, дакле патриотска, сем у фрагментима појединих истргнутих и контрадикторних вести повремено и нема приступа главним медијима, о чемо говори и одсудтство информације о овом скупу пре његовог одржавања. Ове календарске године су продате у највећем регионалне и локалне телевизије широм Србије, затире се било какав медиј који би био у власништву државе, а готово редовно нови власници су неизвесни и скривени, вероватно често под надзором оних сила које су нам најненаклоњеније и (или) режима и евентуално тзв. жуте опозиције. То додатно претвара медијски сумрак у Србији у до сада не виђену помрчину.
Стога би требало подстаћи даљи активан и што разноврснији рад опозиције, њену међусобну сарадњу и успостављање што већег и квалитетнијег контакта са грађанима. Имам утисак да ни сами актери патриотске опозиције, а чини ми се посебно Патриотског блока, нису свесни колосалних могућности потенцијала који имају у народу и бирачком телу, чак посматрано и краткорочно. Патриотска опозиција је мислим једини од три целине у садашњој лепези политичких групација у Србији (власт, тзв. „жута опозиција“ и патриотска опозиција која се дели на Патриотски блок, СНП, радикале, те друге мање покрете) која има перспективу раста и то науштрб обе ове друге групације. Наравно о томе не говоре медији и аналитичари, али зато страни нама најненаклоњенији део страног фактора и режим, имају доста брига и додатно стежу медијску и другу блокаду, која читав политички систем, сада већ битно ставља испод оног минимума да би иоле могао да задржи префикс демократског, чак и са врло растегљивим критеријумима за наше прилике. Отуда се по узору на процене Ђукановићеве власти, и овдашња усуђује да вишеструко умањује у својим проценама број присутних на опозиционим скуповима. Узгред то није једини фактор који повезује садашњи режим у Подгорици и онај у Београду, иако се зна на пример да је Ђукановићев режим изразито антисрпски и то у лепези најважнијих стратешких питања.
Др Драган Петровић