Одлуком уредништва задужен сам да се сваког петка јављам читалаштву ауторском колумном. Ваља оправдати то велико поверење и очекивања. Ни мало лаган посао.
Е, сада, уколико дође до непланиране паузе, може да се деси само једна од две супозиције – или ме је спопао неки непознати вирус или сам уљудно позван на „стручне консултације“ код бивших колега из српских безбедносних служби. Морамо разумети, тешка су времена, свака помоћ је добродошла. Но, сигуран сам да ће се, ако се и буде дешавало „консултовање“, одигравати у периоду субота – четвртак, тако да не трпи ни аутор, ни колумна, а ни читаоци.
Мало шале (ако сам се заиста шалио) није на одмет, а сада на не тако веселу збиљу.
Меко окупирана (али окупирана) Србија је поодавно земља чуда. Како држати збуњени народ у неизвесности, давати му лажну наду и преводити жедног преко воде, најоригиналније је показала недавна званична посета врховних српских дужносника Руској Федерацији.
Догађај се одвијао према устаљеном обрасцу – кад год је тешко зови Русију у помоћ, иди у посете, обећавај и најављуј куле и градове (и њихове и наше), скупљај поене у српској гласачкој машинерији, а када се прашина слегне, настави пут ка западу и „гледај своја (евроатлантска) посла“.
Бучно најављена силна војна сарадња је изазвала посебну пажњу не само српске већ и руске јавности. У тој мери да су бројна средства јавног информисања, и наша и њихова, оглашавала прави војни преокрет у односима две земље. Малтене чудеса која ће нас снаћи у виду брзопотезног опремања Војске Србије – од најмодернијих ПВО система, преко авиона и хеликоптера, радара, до далекометне ракетне артиљерије.
Јер, побогу, Хрвати само што нису потпалили фитиље на свом балистичком топништву. Иронија јесте, али не значи да се у догледно време неће одиграти баш тако.
И, на крају, разочарање и хладан туш. Осим огољених спекулација које пријају српским ушима, прелиминарно је договорена могућност поправке половних руских хеликоптера, затим набавка шасија руског теретног возила „Камаз“ за наше „Норе“, могућа сарадња у области наменске индустрије. И то би било углавном то.
Ко је крив што нема повољних руских кредита за набавку наоружања? Зашто нас Владимир Владимирович не врхуни кроз свој двоглед и шта чека? Желе ли Руси да Србија доживи НАТО судбину Црне Горе и да себи отежају ситуацију на геостратешки изузетно важном простору Балкана?
Одговор је врло прост – основни кривац је званична Србија. И тај одговор се крије у такозваној војној неутралности, непостојећој међународноправној категорији која се коси чак и са здравим разумом и логиком, и којом је врло провидно покривена НАТО агенда и оријентација земље.
Војна неутралност је квалитентно смишљена забавна игра, иначе редовна поштапалица и одступница српских властодржаца, која траје без прекида од 2007. године. Игра на коју се примили чак и они од којих се то није могло очекивати, наивно верујући да је најбољи пут онај наводно средњи – ни тамо, ни овамо. Још само да нам друг Тито „васкрсне“ и то би било то.
Војна неутралност је скувана управо у евроатлантској кухињи. Онда када су субверзивни стручњаци са запада схватили да ће се, поводом отцепљења Космета, Срби пробудити и решити НАТО ребус, у виду подметнутог „Партнерства за мир“. Програм по коме нисмо формално чланица Алијансе, а суштински као да јесмо. И више од тога. Уосталом, у „Оквирном документу“ чија је ознака „М – 1 (94) 2“, стоји да се потписнице Партнерства за мир „налазе унутар евроатлантског региона“ (члан 1.) и „да се стабилност и безбедност у евроатлантском подручју могу постићи једино путем сарадње и заједничке акције“ (члан 2.).
Измишљеном војном неутралношћу, као двоструком преваром јер (1) тако нешто није забележено у светској историји и не постоји у међународном праву и односима и (2) садржајно смо у стварности потпуно војно (и политички) везани за НАТО и ЕУ, привремено је за јавност сторниран али не и обустављен, програм Алијансе „Партнерство за мир“, са којим је, када је за пар година прошла српска фртутма око Космета, настављано још брже и плодотворније.
И сада основно питање – коме то да Русија испоручи бар нешто од модерног наоружања? И то тако да све буде под велом неке савршене тајне, како нам између редова сигнализирају погађате ко – дежурни војни аналитичари. Не знајући или игноришући да постоји, између осталих бројних међународних споразума и протокола, рецимо, под окриљем ОЕБС-а и „Споразум о суб-регионалној контроли наоружања“, чији смо потписници. Тим споразумом је регулисано све – од тога ко има колико тешког наоружања, до тога да се свака промена оружја калибра већег од 82 мм, мора пријавити надлежним телима наведене организације.
Дакле, испоручити наоружање земљи која је сместила мини штаб НАТО-а у виду „Војне кацеларије за везу“ усред Министарства одбране на неколико десетина метара од министровог кабинета? Онима који на одбрамбеном плану наставаљају евроатлантске „реформске“ тековине Војислава Коштунице, Бориса Тадића, Првослава Давинића, Драгана Шутановца, и који су достигнути ниво „партнерске сарадње“ и „интероперабилности“ са снагама НАТО, од 2012. године подигли за бар три копља?
Наоружавати руским модерним системима и опремом малену Војску Србије, која је практично једна од неколико испостава НАТО-а на Балкану, је немогућа мисија. Дословно.
Па нису се они тукли са нама ’99-те такмичења ради, већ да би нас у коначном савладали, отели Космет, а остатак земље распарчали и ставили под потпуну контролу. А код таквих циљева (или је неко и даље убеђен у супротно) контрола над војним капацитетима, који су претходно разнизани до непрепознавања, је услов свих услова. Ту нема импровизације и аматеризма.
У дану када настаје овај текст, рецимо, у нашем Министарству одбране борави делегација НАТО „Програма за изградњу интегритета“, коју предводи др Алберто Бин, директор Директората за интеграцију, партнерства и сарадњу у Сектору за политичке послове и безбедносну политику Међународног штаба НАТО. Прихваћени су домаћински, како приличи, од стране генерал-мајора Слађана Ђорђевића (једног од познатијих ђака америчког и НАТО обавештајног „Маршал центра“ у Гармиш-Партенкирхену), који се налази на дужности начелника Управе за организацију Сектора за политику одбране.
То је само један од силних (под)програма Алијансе преко којих смо чврсто увезани у чвор из кога нема изласка. Круна интензивне „сарадње“ је недавно потписани „Индивидуални акциони план партнерства“ (Individual Partnership Action Plan, IPAP), са многобројним врло озбиљним обавезама и роковима, као и СОФА споразум по коме смо дужни да прихватамо војнике а у перспективи и трупе НАТО земаља како у транзиту, тако и ради краткорочног и дугорочног боравка у Србији.
Треба ли подсећати на „Процес Планирања и прегледа“ (Planning and Review Process, PARP), што у преводу на народски језик дословно значи – контрола (и одобравање) свих дешавања и промена у систему одбране и Војске, од стране високих чиновника НАТО-а. Дакле, немогуће је повећати, рецимо, бројно стање људства, бар не значајно, или изменити организацијско-формацијску структуру Војске, извршити било које промене, а да то не одобри Алијанса.
С тим у вези је и „Концепт оперативних способности“ (Operational Capabilities Concept, OCC), затим, „Група за реформу одбране“ (Defence Reform Group, DRG), као заједничко тело Министарства одбране Србије и НАТО, и посебно интересантно тело које има популаран назив „Поверилачки фонд Програма Партнерство за мир“. Они су финансирали и руководили уништавањем више од милион и по комада противпешадијских и противтенковских мина, затим, огромних количина експлозива, убојних средстава, као и „вишкова“ војне опреме и наоружања – тенкова, транспортера, хаубица, топова…
Посебан тим у оквиру „Поверилачког фонда“ је, кроз тзв. пројекат ПРИЗМА, вршио преквалификацију „вишкова“ (особито ратних) официра у – пекаре, молере, аутомеханичаре, завариваче и остала популарна занимања. Тај тим је формиран од стране НАТО тако што је одабрана (обратимо пажњу) „Међународна организација за миграције“ (International Organization for Migrations, IOM), за коју је званично истакнуто да располаже „са значајним искуством у области смањења вишка војног кадра и његове реинтеграције у цивилни сектор“. Да није жалосно било би заиста духовито.
Но, да не претерујем са силним називима на енглеском и објашњењима од којих може да заболи просечна српска глава. Поготову што је на овако малом простору немогуће побројати бар још три пута толико активности у које смо „својом“ (подразумева се бирачком) вољом уплетени.
Да преведемо на стари, добри српски језик.
Шта то – које наоружање и коју борбену опрему, системе и остала средства да нам Русија испоручи по повољним кредитним условима (чак и да игноришемо НАТО), када тако нешто нема ко чак ни да задужи у Војсци какву имамо још од 2007. године?
Војска Србије, чији су главни кадрови школовани по НАТО центрима и која нема обавезни војни рок, је оружана сила која броји мање од 29 хиљада људи у миру, од чега је свега нешто око 14 хиљада сконцентрисано у виду Копнена војска, а у виду Ратно ваздухопловство симболичних 5 хиљада људи. Од важнијих борбених састава располажемо: гардом, затим, четири копнене (мешовите) бригаде, једном мешовитом артиљеријском, једном специјалном бригадом и речном ратном флотилом, док нам РВ и ПВО чине две ваздухопловне, једна ПВО и једна бригада ВОЈИН. То су најважнији, борбени састави. Оне друге не вреди ни набрајати. Мало, да мање не може бити.
И кога опремити руским наоружањем?
Војску која редовно изводи обуку и вежбе на НАТО полигонима са чланицама Алијансе и придруженим марионетским државама кроз програм „Партнерство за мир“, што су активности које су директно усмерене противу Русије?
Ко не верује нека прочита извештај о недавној активности у бази „Хоенфелс“, у Немачкој, где смо се четврту годину за редом играли ратних игара. Припадници пешадијског батаљона 2. бригаде КоВ, учествовали су на вежби „Заједничка одлучност V” у занимљивом војном друштву из: Албаније, Бугарске, Грузије, Литваније, Немачке, Норвешке, Румуније, Сједињених Америчких Држава, Словеније, Француске, Холандије и Црне Горе.
Вежбу је организивала, подразумева се, Европска команда Оружаних снага САД с циљем „унапређења интероперабилности и међусобног разумевања припадника копнених војски у реализацији операција у мултинационалном окружењу“. Заиста срцепарајуће и на понос српског војника.
Да би се Русија осмелила на озбиљнију војну сарадњу са Србијом, чак и да се Савезничка команда НАТО у тако нешто не меша, потребно је званично одустати од тзв. (и непостојеће) војне неутралности и определити се за искрену сарадњу. А то значи уговорно регулисати чврсте војне партнерске односе са Русијом, ако се већ не сме да иде у отворено војно (државно) савезништво и, рецимо, учлањење у ОДКБ.
То, опет, подразумева излазак из програма „Партнерство за мир“ који нам, једноставно, не дозвољава било какву иницијативу и слободу одлучивања по одбрамбеним питањима, а поготову не озбиљније односе са Русима. Чак и да је игра крајње поштена и да се онај њен главни део не одвија иза завесе. Наравно, с тим у вези напредњачки партијски (али и сви други) чиновници имају унапред припремљене флоскуле у виду гнусних неистина, рецимо – „како су они одговорни, како поштују споразуме који су пре њих потписани и не могу се раскидати“, и тако даље и томе слично.
Затим би морала да уследи значајна измена или усвајање нових стратешких докумената земље и то: Стратегије националне безбедности, Стратегије одбране и посебно Војне доктрине, као и прилагођавање Закона о одбрани и Закона о војсци.
Има ли смисла даље набрајати?
Волео бих да ме догађаји и евентуални резултати за неких месец дана потпуно демантују, када буде дошао господин Дмитриј Рогозин у званичну посету. Бар је тако премијер лично обнародовао. Долазио је Дмитриј и у јесен 2012. године. Добро се сећам, само што им није цртао на школској табли. Узалуд, није имао коме. Од тада је прошло пуне три године.
Када ћемо схватити лукаву игру и кренути правим путем?
Када будемо разумели да живимо у окупацији. За почетак довољно. Све остало долази само од себе. Или на позив. Онај, братски. Па „ћемо се ћерати“.