Чињеница да терористи свакодневно кољу и убијају по Блиском истоку и централној Азији није понукала кориснике Фејсбука да на своје профиле протеклх година и месеци каче заставе Сирије, Либије, Авганистана или Алжира. То нас уводи у причу о људима и жалостима друге и треће класе. Укратко, о философији европске паланке
Бранко М. Жујовић
Фејсбук странице испуњене су сликама у бојама француске заставе. Срби су поново „Шарли Ебдо“, овога пута у триколорима. Нико као ми не воли тако патетично, кликом на мишу, да искочи на грудобран европских вредности. То је зов Европске уније, провучен кроз медијске растере о земаљском рају, тешка дрога. А када се страда у рају, то је повод да се офејсбучи помодна жалост која завлада у паклу. Онлајн, обневидело и јефтино, како доликује плебсу са европских и привредних маргина.
О лицемери, ноћобдије са интернета, фолиранти са француским заставама, лажни хришћани и европејци! Терористи свакодневно убијају жене и децу по Блиском истоку и централној Азији. Не сећам се нешто ваше жалости, расејане по друштвеним мрежама, у бојама сиријских, алжиских, авганистанских или либијских застава. Не памтим, до душе, ни да сте остали „Шарли Ебдо“, када су те исте „новине“, кријући се из асатире као што се неки крију иза демократије, објавиле срамотну спрдњу са утопљеним сиријским дечаком и погинулим руским туристима.
Не памтим нешто ни ваше патетичне објаве, поводом недавног масовног убиства малишана на Блиском истоку. Исти починилац, иста муниција, а различите жртве и ето вашег хришћанског поимања ствари!
Та библијска дечја смрт постала би итекако достојна ваше малограђанске пажње, да су у питању мали Французи, Немци или Енглези. Њиховог оца, као нашег српског, свако може да псује, чак и да пљује, али да су то деца неког Енглеза или Француза, била би то из корена друга ствар. Нушићевска, трагикомична, али друга.
Авај, била је то само измучена, изгладнела и понижена сиротиња од десетак година. Чему онда, уопште, помињати њихову смрт? Пошто се већ није догодила уз шољицу кафе са кроасанима, та смрт, све и да сте се обавестили о њој, изгледала би вам сасвим логично, чак природно, зар не? Коме је још до жалости, ако се не страда на Конкорду, Јелисејским пољима, Бобуру или Монмартру? То нас уводи у причу о људима и жалостима друге и треће класе чији сте протагонисти, а да тога нисте свесни. Укратко, у философију европске паланке.
Али, чак и у европској паланци када жалите, жалите као људи, а не као индоктринирано стадо. Сетите се, успут, како је Француска жалила наше људе, полицајце и војнике. Сетите се француских коментатора из времена крвавих талачких криза у Русији који су сладострасно исмевали „неспособну и неорганизовану“ руску полицију. Сетите се француских бирократа који су до пре неколико месеци по Паризу и Бриселу говорили да Ал-Нусра фронт, крвава банда окорелих убица, на Блиском истоку ради добру ствар.
Сетите се Анрија Левија и његових монструозних, шовинистичких теорија о нама, православним Словенима. Знам, рећи ћете да Анри Леви и његови нису сви грађани Француске и то је тачно. Французи и Француска само су врло доследно следили Анрија Левија, нехајно с касне јесени пијуцкајући божоле, док су вашим рођацима вадили органе у Жутој кући. Било је то далеко од њих, као што су побијена сиријска деца далеко од вас. У свом државном изразу Французи су подржавали тероризам и терористе на Косову и Метохији. Признали су их чак као државу.
Мени ове чињенице не сметају, када размишљам о недужнима који су изгубили животе, око Палмире или Лувра, свеједно. Желим само да жалим доследно и једнако. Свесно и савесно. Као човек и Хришћанин, а не лицемер. Скините зато француске заставе са Фејсбука. Окачите их у срцима на пола копља. Жалите тихо у себи људе страдале у Француској.