Трећи светски рат је увелико почео, само што су смрт & разарања била „тамо далеко“, по неким егзотичним пустињама (а не по европским булеварима).
Све што се догађа ван Европе и Сједињених америчких држава као да и није важно, ни присутно у животима господара света. Зато је толико болно и шокантно за просечног Евро-Американца кад види крв и чује експлозије по Паризу, Њујорку, Лондону… Томе се баш и није надао.
А Трећи светски рат је почео (у пуном смислу речи) још тамо у новембру 1989. године, рушењем „Берлинског зида“, демонтирањем „зле совјетске империје“, неочекиваним уједињењем Немачке и Европе, увођењем глобалних медија, почетком даноноћног рада хипнотичке „чаробне фруле“ МТВ-а и лаком (без капи крви) победом либералног & капиталистичког Запада над економски и психолошки исцрпљеним, демотивисаним и дезоријентисаним, трагично анахроним и клонулим европским Истоком…
Супериорна и у популарну културу маскирана идеологија „глобализације“ и наводно „отвореног друштва“ (по Поперовом моделу) извели су прави „блиц-криг“ и напросто почистили немоћног и изненађеног противника са лица земље.
Попут Гудеријанових тенкова с почетка оног претходног великог рата, падале су, једна за другим, границе и државе, градови и касарне, идеологије и културне политике, суверенитет и „народне одбране“, све армије и сваки отпор (попут дешавања у Белгији, Француској, Грчкој, Југославији… шездесет година пре тога) света с оне стране „гвоздене завесе“.
Овај ратни поход (у свим димензијама деловања способнијег и боље припремљеног) Запада на Исток је био толико успешан и брз да скоро нико није ни приметио да им се десио рат (и, многима, пораз). Као у оном мађионичарском трику, кад брзо и снажно извучете столњак, па све посуде и сво посуђе, чаше и вазе остану целе на столу (не проспе се ни кап, а због довољно снажног и вештог потеза извођача ове ефектне инсценације).
После првих победа, уследио је даљи наставак окупационе стратегије.
Уместо бомбама, гладна и сирота Источна Европа је засипана бананама и чоколадама, музиком и новцем, кабловском телевизијом и идејом блиског (демократског, капиталистичког и глобалистичког) раја у сасвим непосредној будућности.
Светлости, сјаја и слободе жедни народи у сивом комунистичком капуту су просто усисавали непријатељску припаганду у себе и претварали се у мале и глупичасте „тројанске коње“ најновије генерације.
Удица је дефинитивно и неповратно загрижена и почела је следећа фаза извлачења уловљене сомовине на рибарски брод.
Мреже уловљених душа су, пуне до пуцања, вађене из источноевропских људских рибњака – до њиховог коначног опустошења.
Русији (главном циљу читаве акције) је нуђено шарено НИШТА, заузврат, за њену душу, рудна богатства, научнике, православну веру у Бога, бескрајни Сибир, империјални код… Организована су безбројна „научна предавања“ и приказани дирљиви документарни филмови, издате бројне публикације и књиге на паклену тему Гулага и Соловецких острва, стаљинистичког помора и окрутних концентрационих логора, неизбројивих комунистичких злочина совјетског режима (кога је тај исти Запад и довео на власт).
Ново зло је лукаво преузимало робове старог зла (које је даноноћно представљано и показивано у свој његовој страхоти).
Крвави систем, довежен 1917-те у запечаћеним вагонима (са Лењином, Троцким и њиховим сарадницима) у Русију, сада је критикован и склањан у депо историје само да би неприметно („да се Власи не досете“) био замењен новим антируским, једнако вампирским системом – само сада вешто упакованим у шарене, новогодишње пакете са све машницом и честитком приде.
Русија је здушно одбацивала петокраку, срп & чекић, комсомолске задруге, деградирани и у пракси још одавно поражени идеал „пролетера“ и „радничке класе“, старе речи оне претећи-моћне химне и ВЕЛИКИ ДЕО СВОЈЕ ТЕРИТОРИЈЕ & државне суверености зарад формалног привида националне обнове, пуних рафова у супермаркетима, позлаћених царских орлова и поново штанпане забрањене (белогардејске и дисидентске) литературе.
Почела је неспутана ВЛАСТ НОВЦА, јединог божанства миленијумских, транзиционих времена.
Зарђале фабрике, лош дизајн и безлична конфекција су замењени „слободним медијима“, бруталном „тржишном утакмицом“ и подивљалом корупцијом на свим нивоима.
Црква и непокорни интелектуалци су рушени и морално дискредитовани пропагандним акцијама и медијским аферама о њиховом наводном припадништву доскора свемоћној тајној полицији (страшном Ка-Ге-Бе-у). Они које нису успели да тако сруше и униште њихов непожељни јавни утицај, проглашени су фашистима, антисемитима, реакционарима, лудацима, педофилима, религиозним фанатицима… већ по потреби.
На власти су се смењивали „гори од горега“ (издајник Горбачов и корумпирани Јељцин) и све је деловало „скоро па готово“: скувано и припремљено за коначни обрачун („финал солутион“) са слободарским духом руске идеје и вековним идеалима и духовним вредностима руског народа…
Опис фотке
На другој страни су, опет, рађене пропагандне операције најширег обима инстант-увођења новоуспостављеног матрикса (наивне, на све спремне човеколике овчице испраних мозгова, храњене на медијским појилима „пожељних, политички-коректних вредности“).
Разочарани и цивилизацијски дезоријентисани људи са рушевина комунистичких лажи & илузија су (преко све моћнијих и утицајнијих глобалних медија) лоботомирани и дресирани за ново, још много страшније и горе ропство од оног из кога су управо изашли.
На некој трећој страни исте операције „освајања света“ се покрећу тенкови, полећу авиони и јуре ракете са смртоносним пуњењем.
А испред те моћне ратне скаламерије обавезно иде њена пропагандна претходница (попут „овна“ у средњовековним опсадама), која сваког противника унапред проглашава диктатором, отелотворењем зла, монструмом и злочинцем сличним ђаволу из хришћанског поимања света.
И све се то догађа у далеким пустињама некадашње Персије (сада Ирака и, потенцијално, ускоро – Ирана).
Стотине хиљада војника и цивила умире у ужареном тренутку смртоносних налета моћног оружја најсавременије ратне технологије.
Читаве армије умиру без прилике да испале иједан метак, затрпане песком у заједничкој гробници своје трагичне, добро испланиране и, показало се, неизбежне судбине. Масовне убице уредно проливају крокодилске сузе и лицемерно наричу над „жртвама рата“, а најстрашнија диктатура долази да „ослободи“ мале (а нафтом и гасом богате) народе Азије и Африке (фамозно „афричко пролеће“).
У Европи се, за то време, укидају националне валуте и замком „Европске Уније“ руше државни суверенитети и границе.
Све постаје ЈЕДНО, строго контролисано и све мање слободно (као у Замјатиновој, Хакслијевој и Орвеловој антиутопији).
Све године постају једна те иста – она безвремена и свевремена „1984-та“, а наша планета постаје тако налик на мрачну „Животињску фарму“ са упозоравајућих полица визионарске књижевности човечанства.
Хришћанство и национализам оних непожељних народа (неким другим народима се слободно допушта чак и шовинистичко дивљање) се нападају из свих медијских оружја и проглашавају грехом и злочином.
А са Југославијом креће и нова фаза „напада на Исток“ („Дранг нацх Остен“) – и проба деловања ратних разарања на размажене и осетљиве европске (мало)грађанске очи и уши.
Сви знамо како се одвијала „операција Југославија“.
Институционално чедо Запада (кроз договоре у Версају и на Јалти), ова артифицијелна, политички исконструисана балканска (франкенштајновски скрпљена) држава је дословно уништена и разваљена, ласерском прецизношћу и нељудском неумољивошћу без примера у новијој историји.
Жртве су, алхемијски вешто, постале „геноцидни злочинци“, сатански бездушно је заборављен милионски јасеновачки град мртвих (и побијених Срба), а, уместо тога, успостављена је читава новокомпонована митологија и топографија злочина (Вуковар, Овчара, Дубровник, Сарајево, Сребреница…). Организован је револуционарни Хашки трибунал, а само један народ је оптужен за сво зло које се у међувремену издогађало у овој високобуџетној холивудској продукцији.
Затим следи (као ново поглавље исте операције) отварање „косовског питања“, НАТО бомбардовање (где су све земље Алијансе морале да, баш као на“црној миси“, пролију невину крв), ван граница Југославије организована Петооктобарска смена власти, одвођење председника Милошевића (и српских ратних генерала) у Хаг, убиство недовољно кооперативног премијера Ђинђића, одвајање Црне Горе и морске обале од матице, па онда и економско и сваковрсно уништење те још преостеле, умањене Југославије и њено фомално преименовање у „Србију“ (без трунке суверености и ма каквог права одлучивања)…
Све су то симултане стратешке операције, испланиране до најситнијих детаља (укључујући ту и одговарајући избор добитника Нобелове награде за мир и књижевност, али и свих других значајних глобалних признања)…
Али се, на изненађење свих, дословно ниоткуда – на јавној сцени (своје земље, па затим и целог света) појавио Владимир Путин, као кост у грлу прождирача света.
Након напорних година припреме за могућност иоле озбиљнијег отпора, путиновска Русија се нагло и неустрашиво усправила, показујући зубе већ од лаких победа отромбољеним освајачима.
И, све од тада, понавља се и умножава очајнички вапај нових декадентних Римљана (осуђених на неизбежну пропаст): „Картагина мора бити уништена“!
Али се нови Ханибал (једина нада слободног света), са својим оклопним слоновима и ракетним медведима не да тако лако уплашити, нити зауставити.
Прве контра-офанзиве „друге стране“ у овом светском рату се догађају на Криму и у Новорусији, а убрзо затим и у Сирији.
Почео је пад новог европског Рајха, уз неизбежни распад и доскора свемоћне америчке империје зла.
Живи били, па видели.
П. С.
У међувремену се догађају језиве сцене распаљеног тероризма на свим меридијанима медијима умрежене планете. Не само по азијским и афричким пустарама и стратиштима.
Они који су отворили Пандорину кутију безумног и неконтролисаног убијања сада постају жртве сопственог ризичног, неодговорног експеримента.
А знамо како је прошао луди доктор Франкенштајн у сусрету са својим распомамљеним чедом.