НАТО кампања у Црној Гори доживјела је потпуни фијаско. Њен финиш управо то најбоље илуструје. Не дозвољавам потенцијално спочитавање да је ријеч о субјективном и навијачком утиску.
Јер, сви смо свједоци, упркос стотинама милиона еура (закинутих од грађана и добијених из НАТО фондова) уложених у режимску пропаганду, нијесмо до данас чули баш ниједан увјерљив аргумент промотера Алијансе због кога би ико од свијести и савјести закључио да би народ и држава могли имати било какву корист од уласка у освајачки и ратни војни савез, чије чувено „милосрђе“ смо, узгред, на својој кожи веома добро осјетили прије само деценију и по.
Јасни су мотиви НАТО-а да се врати на мјесто злочина, гдје није довршио сатански посао започет 24. марта 1999.године. Јасно је и зашто се Црној Гори силом насрамоту нуди да пошто пото постане прва држава на свијету у саставу НАТО-а коју је тај окупациони систем бомбардовао. Пардон, над њом извршио стравичну агресију, без одобрења Савјета безбједности УН, приде, и без икаквог реалног основа. Исто тако је, међутим, јасно и зашто за тај пројекат премијер Ђукановић и његова техничка влада немају подршку грађана, а посебно не (ни изблиза) у проценту који је обећан Бриселу, Вашингтону, Берлину…
Како се веома примакао дан када ће највиши органи Алијансе одлучити да ли ће упутити позивницу Црној Гори за чланство или не, а све кредибилне анализе упућују на закључак да би озбиљна већина Црногораца НАТО војнике овдје сматрала окупаторима уколико би дошли без одржавања референдума, успаничени режим посеже за очекиваним измишљањем резултата наводних истраживања, са већ виђеним потписима владиних „невладиних“ организација и којекаквих „независних експерата“, по потреби „лиценцираних“ за, зна се какво испитивање расположења јавног мњења.
Ђукановић покушава грозничаво да у последењем тренутку обезбиједи какву – такву подршку за НАТО. То, дакако, има своју цијену. Могуће погубну за Црну Гору, али то њему није никад ни било важно.
Једна од понуђених опција одређених западних кругова Ђукановићу, како би се приближио свом НАТО циљу, је да Црна Гора прихвати „пакет“ избјеглица са Биског Истока. По прилично поузданим изворима, Црна Гора би у том сценарију постала дугорочни дом за 30 до 50 хиљада избјеглица, а у неком „прелазном“ периоду и до невјероватних 100.000. Ово се дешава у ситуацији кад је земља на рубу економске пропасти, а ни на који начин није ријешен статус расељеника из Републике Српске Крајине, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије, од којих већина има дубоке коријене у Црној Гори. Многи и дубље него двије трећине Ђукановићеве владе.
Такав неконтролисани прилив избјеглица, чију патњу потпуно разумијем, сви проблеми са којима смо суочени на политичком плану (насилно гушење грађанских протеста, репресија државног апарата, колапс институција система) и економска катастрофа у Црној Гори, земљу могу довести на руб озбиљних унутрашњих сукоба са несагледивим последицама. Уосталом, гдје год је НАТО, нерачунајући главне осовине Алијансе, ту су и проблеми – спаљени градови, етничка чишћења, масовни покољи, срушене светиње, прогон, колоне избјеглица, окупација… И тога смо се нагледали у минуле двије и по деценије, у властитој земљи.
Да би се избјегла било каква могућност да изузетно затегнута укупна ситуација прерасте у озбиљне немире, поучени нашом историјом, неопходно је да скупа учинимо допринос како би се отклонила свака опасност од грађанских сукоба. Ту жртву морамо бити спремни сви да поднесемо. Сви ми којима је уистину до Црне Горе, независно од тога припадамо ли овој или оној политичкој партији, једној, другој или трећој идеологији, или пак само Црној Гори. Сви ми којима је до истинског мира и благостања.
Дилеме више нема – за излазак из безнађа, потребна је међународна арбитража. Последњи је тренутак за изналажење компромиса. Имајући у виду распоред и интересе политичких актера у Црној Гори, идеалан модел међународне арбитраже би било нешто попут „Нормандијске четворке“, гдје су најважније земље ЕУ – Француска и Њемачка, потом Русија и на крају релевантни представници власти и опозиције у Црној Гори.
(Објављено у дневном листу “Дан“)