Савремена збивања у арапском свијету само су епизода у глобалном рату који Запад води против Русије. Криза арапског свијета је последица настојања владајућих капиталистичких кланова Запада да инструментализују муслимане за обрачун с Русијом.
Први потез био је уништење арапских држава које су имале пријатељске односе са Русијом и које су биле у стању да се супроставе Западној политици у арапском свијету. Други потез био је стварање радикалних исламистичких војних формација које ће, временом, бити уједињене под командом најмоћнијих исламских лидера. У том контексту, Исламска држава добила је водећу позицију међу радикалним исламистичким групама. Њен најважнији задатак је да уклони све политичке снаге у арапском свијету које сарађују са Русијом и да продре на територије бивших совјетских република са већинским муслиманским становништвом. У коначном, читава Средња Азија треба да постане нови Калифат који ће, уз економску и војну помоћ Запада, да отме Русији Кавказ и да дигне милионе муслимана који живе у Русији против Русије. Дићи исламску Азију против православне Русије представља најважнији стратешки циљ Запада.
Захваљујући одлучном супротстављању Русије агресивној политици Запада дошло је до пропасти Западне политике у арапском свијету и до тога, да су се последице агресије прелиле на Европу. „Избјегличка криза“ последица је пропасти покушаја Запада да арапски свијет окрене против Русије.
Европа је саучесник у америчкој политици уништавања арапских држава и народа. Водећи европски политичари су „затајили“ јер су, руководећи се економским интересима најмоћнијих европских компанија, са слугерањским ентузијазмом слиједили америчку политику потцјењујући опасност да се криза са арапског простора прелије на Европу.
Избјегличка криза указује на праву природу Европе. Она није спремно дочекала „избјегличку кризу“ јер се суочила са проблемима које не може да ријеши. „Избјегличка криза“ условљена је природом европског капитализма који има анти-хумани и деструктивни карактер. Да се Европа заснива на солидарности, проблем избјеглица одавно би био ријешен. Уистину, Европа се не заснива на солидарности, већ на владајућим принципима монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ и „Велика риба прождире малу рибу!“. Логори, жичане ограде, полиција, војска, напади на избјеглице, подметнути пожари, фашистичка хистерија… то је једини одговор на „избјегличку кризу“ који капиталистичка Европа, у којој још увијек влада колонијални дух, може да пружи.
„Избјегличка криза“ указала је на сву озбиљност егзистенцијалне кризе у којој се налазе европски народи. Панични страх од доласка „других“ последица је све драматичнијег биолошког пропадања европских народа. Иза спектакуларног паравана „потрошачког друштва“ одвија се последњи чин егзистенцијалне кризе Европе која ће имати фатални крај. „Избјегличка криза“ указала је на то, да је капитализам довео европске народе на ивицу провалије.
И на примјеру „избјегличке кризе“ може да се види, да у нехуманом друштву хумани проблеми не могу да буду ријешени на хумани начин. Само у хуманом друштву хумани проблеми могу бити ријешени на хумани начин.
Принцип