У Москви је 18. октобра одржана Међународна конференција „Руски свет“ у организацији геополитичког истраживачког центра „Евро-Рус“ и патриотског покрета „Руски мир“.
На конференцији су говорили стручњаци из Белгије, Сирије, Србије и Русије. Говорило се о следећим темама: рат у Сирији, мигрантска криза у Европи, интеракција конзервативних организација десног центра при борби за национални идентитет, конфронтација ЕУ и НАТО, борба против анти-руске пропаганде у Европи.
Драгана Трифковић, директор „Центра за геостратешке студије“, говорила је о рату на простору бивше Југославије као и о бомбардовању Србије, када је агресорска политика запада ступила на светску сцену, наглашавајући да је Запад над Србима испробао све методе хибридног рата, које су касније коришћене и против других народа и држава који нису били по вољи Вашингтона.
Говор Драгане Трифковић преносимо у целости.
Драгана Трифковић: Све је почело са југословенским конфликтом
Данас се свет налази у веома опасној ситуацији и великој кризи изазваној неодговорном политиком Запада, али да бисмо дошли до анализе данашње ситуације треба да се вратимо на сам почетак и значајне историјске догађаје с краја прошлог века, који су утицали на то да стигнемо довде. Један од њих је рушење Берлинског зида и уједињење Немачке, који је Европа усхићено славила као тријумф слободе, а други је распуштање Варшавског пакта, односно трагичан распад СССР-а. Тада САД преузимају улогу једине светске силе и почињу да кроје свет по сопственим потребама. Супротно обећањима која су усмено дата Горбачову, НАТО трупе су истог момента кренуле у јуриш на исток у циљу освајања постсовјетског простора. Прва жртва агресорске политике САД је моја земља Србија, односно бивша Југославија. Америчко умеће ратовања утемељено је на употреби туђе војске и бомбардовању десетоструко слабијих од себе – методе које Запад већ годинама примењује за дестабилизацију и отпочињање ратова у другим земљама прво су опробане над Србима.
Основна одличја тих метода су напад на националне вредности народа, изазивање хаоса разним специјалним операцијама, стварање опозиционих покрета, критиковање неподобних политичара, уношење дезинформација и медијска сатанизација. Крајња метода је НАТО бомбардовање, под изговором – ни мање ни више него – борбе за људска права и ширења демократије.
Рат у Југославији је заправо био почетак опкољавања Русије и прилика за усавршавање агресорских метода. Тај рат није почео сам од себе због верских или етничких разлика, већ је наметнут споља због интереса запада. Јасно је да су САД усавршиле и креирање разлика у друштву као део стратегије изазивања конфликта. У југословенском рату су САД и НАТО – кроз тада формиране војске Хрватске, затим јединице босанских муслимана и албанских терориста – водиле рат против Срба, баш као што су касније наоружавале и обучавале екстремисте у Либији, Сирији и Украјини. Специјалним операцијама Маркале и Рачак, стране обавештајне службе су направиле себи алиби за отпочињање бомбардовања српских положаја и Србије. Ове операције су касније разоткривене и о њима постоје докази и сведоци, али тиме ништа није промењено. Због медијске сатанизације Србе и дан-данас већи део западне јавности види нас као насилнике и иницијаторе рата. Политички судови, установљени како би дали легитимитет агресорској политици Запада, и даље осуђују Србе за непочињене злочине а српски народ – који је поднео највеће жртве – означен је као главни и једини кривац у том рату. Југословенски конфликт завршен је дивљачким бомбардовањем Србије 1999, које је било противправно, без одлуке Савета безбедности Уједињених нација. За 78 дана НАТО је просуо 15 тона осиромашеног уранијума на једну европску земљу. Бомбардовање Србије оставило је трајне економске, еколошке и здравствене последице, бројне цивилне жртве и велику материјалну штету која се процењује на сто милијарди долара. Међутим, тиме није завршена агресија Запада на Србију, већ она и даље траје у другом облику. Сада долазимо до обојених револуција, промене свести народа и сталних уцена као јединог вида сарадње који запад нуди другима. Од промене власти 2000. године, потпомогнуте организацијом „Отпор“, Запад контролише све политичке процесе у земљи и креира политичку сцену Србије. Тада почиње разарање свих институција државе изнутра, а оне су данас доведене до огољене силе која спроводи туђе интересе.
Данас Запад кроз поткупљене политичке елите у Србији, ММФ, Светску банку, НАТО и европске интеграционе процесе, одлучује о свим сегментима живота у Србији – од плата, пензија, преко отпуштања радника, инвестиција, до одбрамбене и економске политике.
То су методе разарања других држава које САД примењују већ годинама. Хенри Кисинџер је изрекао једну важну истину: „Бити непријатељ Америке је опасно, али бити њен пријатељ је фатално.“
ЕУ, као наднационална организација која промовише анти-европске вредности, сноси одговорност за последице слепог слеђења интереса Вашингтона на штету европских народа. Последице видимо данас у виду великих историјских миграција са Блиског Истока у Европу, које ће дугорочно дестабилизовати европски континент. С друге стране, европске земље су директно одговорне за разарање земаља Блиског Истока, јер су финансирале, наоружавале и обучавале такозване побуњенике, авантуристе и терористе, тамо где нису директно интервенисале НАТО бомбама. Уместо да европски политичари преузму одговорност за сопствене поступке, и пронађу правилан приступ решавању проблема, они настављају са својом неодговорном политиком.
Француски официр Жак Огар, који је у оквиру НАТО мисије боравио на Косову и Метохији 1999, написао је књигу „Европа је умрла у Приштини“. У тој књизи он описује да НАТО сарађује са албанским терористима, помажући им у насиљу над српским становништвом и српским црквама. Исто се десило и у Либији и у Сирији и у Украјини.
Агресивна спољна политика САД резултирала је увећавањем проблема, континуитетом сукоба, разарањем многих држава које су пре уплитања Запада биле стабилне, као што су рецимо Либија или Сирија, и сада су ови поступци резултирали озбиљном кризом у целом свету. Међународно право је стављено ван снаге 1999. године бомбардовањем Србије и тада је уведено право силе. Због тога постојећи западни политички, економски, безбедносни и правни систем више не функционише.
Чињеница која охрабрује, и поред изузетно тешке ситуације у којој се сви налазимо, јесте да долази до разрешења дугогодишњег периода насиља у коме се налазимо од распада СССР-а и преузимања улоге светског силеџије од стране САД. Тачка је стављена у Сирији. Једнополарни свет више не постоји, и ми се сада налазимо у периоду трансформације из једнополарног у вишеполарни свет. То је незаустављив процес, иако САД желе да га спрече. Русија јесте предводник у том процесу и она се, уз остале земље БРИКС-а, залаже за поновно успостављање светског поретка, који је нарушен међународном политиком САД.
На Русији је поново велика одговорност. Сви слободољубиви људи у свету и у Европи верују у Русију, која једина може да успостави неки нови систем вредности и међународних односа. За Европу остаје последња могућност да се отргне из убитачног загрљаја Америке и да гради своје односе независно од САД. Нагомилане политичке и економске проблеме, који су додатно усложњени мигрантском кризом, Европа ће моћи да реши само ако се окрене Русији и новонасталим институцијама БРИКС-а и Евроазијске уније. Мигрантска криза може да се реши само заустављањем рата, стабилизацијом земаља Блиског Истока и поновном изградњом свега што је страдало у рушилачкој политици Запада.
Уверена сам да ће после решавања проблема на Блиском Истоку доћи на ред и Балкан, односно Србија као централна земља Балкана, са проблемима који трају већ две деценије. После дуготрајног процеса деградације и дезинтеграције, нама су преко потребни позитивни утицаји и подршка, како бисмо неутралисали последице политике САД, посебно на Косову и Метохији.
Русија је кроз историју Србији често била једини ослонац и прави пријатељ, и могу да кажем да смо у неким историјским моментима опстали само захваљујући Русији. Због тога Срби са посебном пажњом прате дешавања на Блиском Истоку и Украјини и верују да ће после дугог периода нестабилности ипак дочекати нека боља времена.