Ако се запитамо, да ли су распродајом предузећа у бесцење, држава и банке наплатиле своја потраживања – поуздано се може рећи, веома мало.
Дакле, ни држава ни банке нису наплатиле потраживања. Епилог свега тога јесте, да је веома мало остало од праве српске државе – онакве какву грађани заслужују – а од српских банака није остало ништа, јер су уништене по истом сценарију као и остала привреда.
Затим, ако се запитамо да ли је неко одговарао за уништење привреде и за учињене економске злочине – одговор је негативан, а последице су катастрофалне и осећају се у свим сегментима друштва. Уместо да је држава подржала обнову и развој својих фабрика, она субвенционише и плаћа радна места која се отварају путем такозваних СДИ, а то су производње са најнижим степеном технолошког интензитета.
Под великим и значајним привредним системима подразумевају се субјекти (предузећа, корпорације и остали организациони облици привредних субјеката) који имају заокружену економско-технолошку и производну целину, са људским ресурсима оспособљеним за производне, научно-истраживачке и развојне активности у оквиру одређене гране делатности и који уз то имају значајну улогу у развоју националне економије, независно од њиховог организационог и власничког облика.
Углавном, значајни привредни системи су они привредни субјекти који су дугогодишњим радом стварали и афирмисали производне брендове на домаћем и међународном тржишту и који битно доприносе економско-технолошком развоју земље. Поред тога што су они генератори развоја националне економије, они су и важне полуге путем којих држава може остваривати утицаје у међународној заједници.
Надаље, треба напоменути да се економска снага и препознатљивост државе у међународној заједници, не огледа се само по броју становника, по површини територије и по висини БДП, већ и по снази великих привредних система, односно по партиципацији њихових брендова на светском тржишту. Због тога, економски патриотизам мора бити конститутивни елемент унутрашње и спољне политике државе. Производни брендови се не стварају преко ноћи, већ научним и систематским активностима у дужем временском периоду и они чине национално богатство.
Привредни развој може се остваривати само путем добро организованих привредних система зато што:
– Велики привредни системи су генератори развоја националне економије.
– Затим, једино велики привредни системи могу стварати националне брендове.
– Само велики системи имају кооперантски потенцијал за развој малих и средњих предузећа.
– Велики системи су носиоци технолошког развоја, образовања и технолошке културе.
– Надаље, само путем великих и добро организованих привредних система могу се остваривати добри резултати на светском тржишту.
Привредни системи са својим брендовима, који имају значајно учешће на домаћем и међународном тржишту, су прави економски амбасадори.
Држава без националних брендова је безимена држава.
Није тешко оценити зашто су уништавани, зашто се и даље наставља пустошење остатака од великих привредних система и њихових брендова. То је искључиво и само зато, што су велики привредни системи велика препрека неолибералном империјализму.
На пример, Србија не сме производити тракторе као свој бренд (ИМТ и ИМР), али може производити мале снопове од жичица различитих боја са најнижим степеном технолошког интензитета (мануфактурна производња) за тракторе у неким туђим земљама.Поражавајућа истина!
Надаље, Србија не сме имати своје трговинске ланце и своје банке, јер су те делатности намењене страним субјектима. Очито је да светски моћници сматрају да Србија треба да буде безимена држава, без техничко-технолошког развоја и без својих брендова. Такође, њени грађани се ,,осуђују” да буду само потрошачи туђих производа и покорни гладијатори у фирмицама које се инсталирају путем такозваних страних директних инвестиција, чији је основни циљ експлоатација природних и људских ресурса.
Поставља се логично питање, да ли Србија као држава може опстати, а камоли да се развија, путем страних директних инвестиција? Затим, да ли се путем туђих сателитских погона може постићи пуна запосленост грађана? Иако се политичари хвале са отварањем неких погона под именом СДИ,незапосленост грађана је све већа и већа.
Који ће то субјекти бити генератори националног развоја када се у потпуности униште остаци значајнијих привредних система? Надаље, који су то брендови који могу бити српски економски амбасадори на светском тржишту и који могу имати имиџ српске личне карте? Да ли ,,Фиат” – макар био произведен и у Крагујевцу – може бити српски економски амбасадор? Који су то привредни системи који могу бити важне и утицајне полуге у међународној заједници? На сва питања, одговори су негативни. Стога се намеће потреба и императив будућим владама да се остаци од свих привредних система морају ревитализовати и обновити.
Одмах после српске октобарске револуције, сви су значајнији привредни системи проглашени за губиташе и за неперспективне привредне субјекте. Нешто врло слично дешава се и данас. Наши вазали су истицали да се српска индустрија не може обновити, јер да земља нема реалне природне, финансијске а ни људске ресурсе за производњу те да наша индустрија не може ни постићи конкурентност на светском тржишту. Због тога су заговарали само привредне делатности из области услуга, без облика материјалне производње. Међутим, и такву су политику убрзо демантовали, јер су поред индустрије, уништили све домаће трговине, домаћа осигуравајућа друштва и домаће банке. Значи, требало је по сценарију неолибералног глобализма уништити све што је српско и што може бити нека препрека у имплементацији инструмената глобализације.
Мр Данијела Ружичић – економски аналитичар