Русија има убедљив правни основ да окарактерише акцију турске авијације, која је оборила руски бомбардер Су-24, као кршење међународног права. Бивши генерал ваздухопловства САД Чарлс Данлеп Јр. је у интервјуу за амерички лист «The Hill» детаљно анализирао инцидент у смислу закона о ратним дејствима.
Коментаришући изјаве Барака Обаме о праву Турске да брани своју територију и ваздушни простор, он је истакао да је „ситуација заправо сложенија него што то мисли Председник“. Следе одломци из анализе Данлепа који тренутно ради као директор Центра за законска питања, етику и националну безбедност на правном одсеку Дјук Универзитета.
Да ли је било права на самоодбрану?
Члан 51 Повеље УН дозвољава употребу силе у случају „оружаног напада“. Међутим, 1986 године је Међународни суд правде пресудио да, иако понекад гранични инцидент може бити кршење Повеље УН, то не мора да подразумева право на употребу силе. Да би напад био оправдан, неопходно је утврдити да ли је инцидент био значајан у обиму и ефекту. Проблем је у томе што Турска не тврди да је постојао оружани напад или да га је Русија макар планирала. Уместо тога, у писаној изјави УН, Турска је оптужила Русију „за нарушавање националног ваздушног простора у дубину од око 1,15-1,36 миља, у трајању од 17 секунди“. Анкара такође тврди да је „упућено упозорење 10 пута“, што Русија негира, тврдећи да су Турци отворили ватру „у складу са турским стандардима ратовања“. Међутим, национални стандарди, наравно, не смеју бити изнад међународних закона који захтевају да употреба силе у самоодбрани мора бити пропорционална претњи.
Дакле, следеће правно питање је да ли је повреда границе у трајању од 17 секунди толико значајно и обимно да оправдава назив „пропорционална“ употреба смртоносних средстава – нарочито с обзиром на чињеницу да нема назнака да је намера Русије била да нападне било који циљ на турској територији?
САД ћуте о чињеници да им је позната тачна локација авиона пре обарања, док Русија тврди да бомбардер није био у турском ваздушном простору. Штавише, чак и ако се то десило, сама та чињеница не оправдава употребу силе у одсуству непријатељске намере. Могуће је да је авион ушао у турски ваздушни простор и, ако се то уопште догодило, може бити у питању грешка у сателитском навигационом систему. Ово, такође, није оправдан разлог за употребу силе.
Поента целе приче је да, у оваквим околностима, намера Турске да покуша да оправда употребу смртоносне силе има мало смисла. Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг је најавио солидарност са Турском. Међутим, било би паметније да се уздрже од тога док се коначно не разјасне чињенице и не уради правна анализа тога што се десило. Због чега? Због тога што је члан 5 Повеље НАТО-а о самоодбрани готово идентичан члану 51 Повеље УН, тако да, ако чињенице указују на кршење међународног права, овај члан дискредитује значење солидарности у оквиру НАТО-а.
Напад на пилоте и маринце
Војни закони са највећом прецизношћу забрањују напад на посаду која се катапултирала из погођеног авиона и то се сматра ратним злочином. Нема спора међу стручњацима о овом питању.
Закони о односу према маринцима који су погинули током операције спасавања су сложенији. Генерално, операција спасавања се сматра војном операцијом и стога маринци могу бити предмет напада. Међутим, ако је авион носио на себи ознаку Црвеног крста или неку другу међународну медицинску ознаку, а сврха операције је била пружање медицинске помоћи, такав напад је вероватно био неоправдан. Штавише, пошто је пуцање на посаду авиона која се катапултирала ратни злочин, операција спасавања се може сматрати као покушај да се спасу од очигледно незаконитих радњи, што би дало основа да се убиство маринаца третира као незаконито.