Четврт века се у Црној Гори није променило руководство и ова земља је заправо развила једнопартијски систем са владајућом Демократском партијом Социјалиста. На челу партије је Мило Ђукановић, који је 26 година на челу Црне Горе као Председник или као Премијер.
Ђукановић је рекао да је једно од његових главних достигнућа проглашење независности Црне Горе 2006 године и нема потребе да се преиспитује, јер је економија земље у успону, као и плате и стране инвестиције. Међутим, ове бајке су намењене само западним партнерима којима садашњи Премијер покушава на сваки начин да покаже да је достојан да заузме место у ЕУ и НАТО.
У ствари, половина становништва живи испод линије апсолутног сиромаштва, незапосленост и корупција су у успону. Све је већи јаз између богатих и сиромашних и, као последица тога, расте јавно незадовољство политиком владајуће елите.
Народни бес је сасвим разумљив. Док Црногорци пребиру последњу пару, њихов несмењиви лидер наставља да се богати. „Напорним радом“ је Ђукановић успео да доспе на листу најбогатијих политичара у Европи. Његово богатство се процењује на 15 милиона долара, али се прича да је ова бројка барем десет пута виша. С друге стране, насупрот подацима о приходима и имовини Премијера, он скромно живи и има само један стан. Али, ко ће му веровати када је познато да Ђукановић има тајне банковне рачуне на Кипру и у Швајцарској.
Премијеру се приписују трговина људским органима током бомбардовања Србије 1999 године, шверц цигарета, финансијске преваре и кривична дела. Ђукановића су због тога покушали да изведу пред лице правде правосудни органи у Црној Гори и у иностранству. Међутим, због гарантованог имунитета и добрих веза у државним структурама, он је увек успевао да избегне одговорност.
Поред тога, корупција у Црној Гори је постала широко распрострањена. Злочини се не истражују, а због прекорачења законских рокова, он је на крају ослобођен. У исто време Ђукановић даје сладуњаве изјаве о позитивним резултатима у борби против корупције и реформама, чији је циљ искључиво задивити званичнике из ЕУ и НАТО, где агресивно покушава да увуче државу.
Наравно, становништво Црне Горе је уморно од таквог „вредног“ руководиоца. Она сања о промени власти, социјалној правди и благостању, а не о животу у земљи којом управља мафија и сумњиве предности евентуалног чланства у НАТО и ЕУ.
Ђукановић, међутим, не мари за мишљење народа Црне Горе и њихове жеље. Он покушава да се умили европским и америчким „пријатељима“ и спреман је да због њих жртвује националне интереса и историјске везе. Поред тога, Премијер наставља да упорно затвара очи на пропусте своје политике, јер би признавање погрешности изабраног курса значило признавање бескорисности и неефикасности целокупног руководства земље. Ђукановић се плаши да ће изгубити моћ и контролу над ситуацијом у земљи, а овај страх полако почиње да постаје стварност. Из чисте немоћи је црногорски Премијер наредио да се масовни протести у Подгорици грубо угуше и избезумљено тражи од Запада подршку. На Истоку овога пута није било подршке због тога што Русију упорно третира као спољног непријатеља и оптужује је за своје личне неуспехе.
Извор: Российский миротворец
Превод Ката Буцик