Ове године се обележава 100 година од када је Русији обећан Константинопољ, заједно са мореузом Босфор и Дарданелима. То је требало да се деси након Првог светског рата – у случају победе савезника, наравно. Али, иако је до победе дошло и то највише захваљујући Русији, она није добила ништа.
12 марта 1915 године се Британија сагласила са руским претензијама према Константинопољу и мореузима Босфор и Дарданели. 10 априла је Русија добила коначно одобрење и од Француске. Вековима стара жеља наше земље да стекне контролу над једним од кључних геополитичких тачака у свету се за мало остварила.
Подсетимо, то је било током друге, најтеже године рата. Немачка је била успешна на свим фронтовима и, без помоћи руске војске, Француска и Британија су заправо биле осуђене на пораз. У таквим околностима, Лондон и Париз нису могли да игноришу интересе Русије и направиле су велике уступке.
Не смемо заборавити ни да је током 1914 године немачки «блицкриг» осујећен само захваљујући руској интервенцији. Пажљиво припремљен напад Немачке на Француску није успео због храбрих акција наше војске која је ударила са истока и тиме натерала Берлин да преиспита своје војне планове. Они су се надали да Руси неће бити у стању да спроведу брзу мобилизацију и планирали су да то искористе за обрачун са Француском.
У почетку је Немцима ишло боље него икада, и француско-британске трупе су се повлачиле. Но, у спасавање савезника је кренула Русија и Немачка је морала да успори и пошаље део војске на исток. Штавише, током битке за Галицију, Русија је освојила сјајну победу над немачким савезником Аустро-Угарском.
Заслуге руског оружја су биле толико велике да није могуће било игнорисати их. Тада је наша дипломатија могла чврсто да брани интересе земље у односу на друге суперсиле. Као резултат тога, Русија је успела да се договори о „питању мореуза“. Али Запад не би био Запад, ако не би искористио прву прилику да порекне своју реч и остави Русију без геополитичког трофеја. Први светски рат је завршен победом Антанте, али Русија, која је учинила много за укупну победу и заправо спасила Француску брзог пораза, није добила ништа! 1917 године су се у нашој земљи догодиле две револуције, а бољшевици су потписали са Немачком и њеним савезницима у Бресту такозвани „мир“, који би било боље назвати „капитулацијом“. Јасно је да је Запад одмах одлучио да „заборави“ све подвиге руског оружја.
Прагматизам, доведен до стадијума цинизма, још увек је стожер политике Запада. А доказ за то је лако пронаћи у новијој историји. Ко још не зна каквом геополитичком срамотом је завршена „политика новог размишљања“ перестројке? Тада је Москва направила невиђене уступке западним земљама. А шта је са Западом? Чиме је узвратио Москви? Ширењем НАТО-а на исток. Но, није се ни могло очекивати нешто друго: после свега, историја нас учи да је Запад спреман да поштује само оне државе на чијој страни је – сила.
Ово је лекција коју можемо научити из догађаја из 1915 године, што само на први поглед изгледа да је давно прошло. Снажна војска која се ослања на јаку економију и непоколебљиву дипломатију су најбољи пријатељи Русије, што је одавно проверено. А наивне илузије ништа добро нису донеле нашој земљи. Ми немамо такво окружење да бисмо себи смели да дозволимо псеудо-хуманитарне сање.
О догађајима из тог времена Наталија Нарочницкаја, председница Фонда историјске перспективе, каже..
«Однос Британије према било каквом облику руског присуства у Константинопољу је одувек био негативан. Дали су сагласност 1915 године, која, узгред, није била формализован договор и састојао се од размене меморандума и вербалних нота и може да се третира као чисто тактичка смицалица западних сила – Велике Британије и Француске, у моменту када је изгледао да ће се рат пролонгирати превише и када је била неопходна велика помоћ Русије. Познато је да, када се рат завршио поразом царске Немачке, на версајску Конференцију Русија у било ком виду (ни бољшевичка, ни стара) није позвана. Нико није желео да плати старе рачуне.
Аустријски истраживач Елизабет Хереш у књизи „Купљена Револуција“ доказује документима да нико није желео да испуни та обећања, јер је од 1916 године Британија заједно са Немачком, иако су биле непријатељи у рату, финансирала бољшевике.
Мислити да се у овом добу „универзалних вредности“, „демократије“ и „људских права“ може добити подршка најважнијој геополитичкој позицији Русије, која укључује слободу мореуза и пролаз ка океану, била би илузија.
П.С. Време је за пресабирање.