Србија и српски фактор на Балкану у целини, улази у период нестабилности у међународним односима, са низом изазова, где су посебно значајни економска проблематика и безбедност. Са порастом улоге мултиполаризма у савременом свету где посебан значај имају Русија, БРИКС, ШОС, српском фактору се нуди могућност равномерније спољне политике и сарадње.
Након скупа у Уфи БРИКС и ШОС јула ове године, свет је озбиљније закорачио у мултипларизам. Силе БРИКС су разрадиле методе функционисања економског система. Између осталог, последњих година дошло је до опадања прекограничних инвестиција у свету за око 40 %, што силе БРИКС успешно супституишу порастом међусобног инвестирања, а изузетно важно за интересе других земаља, међу којима је и Србија, је спремност да се у те инвестиционе пројекте укључе и треће земље. За последње четири године међусобна трговинска размена земаља БРИКС повећана је за преко 50 %. Како су инвестиције у савременом свету веома дефицитарне управо Србија, која има и традиционално пријатељске односе са Русијом, али и другим земљама БРИКС, може продубљивањем своје геополитичке сарадње у том правцу, добрим делом решавати свој проблем дефицита инвестиција. Што је посебно значајно ова економска сарадња није везана низом отежавајућих услова, укључујући и политичке притиске, као што је то рецимо случај са водећим силама Запада, а пре свега САД.
Нова развојна банка ће финансирати инфраструктурне пројекте у државама чланицама и пројекте који треба да обезбеде њихов одрживи развој. На скупу у Уфи на иницијативу Русије донета је стратегија развоја сила БРИКС до 2020, године, где је акценат на међусобној координацији, али и расту економије сваке од чланица као и заједничког подизања конкурентности на светском тржишту, посебно у области енергетике, високих технологија и индустрија у целини, пољопривреде, науке и образовања. У исто време Евроазијски економски савез који обухвата за сада Русију, Белорусију, Казахстан, Киргизију и Јерменују, допуњаваће се са Фондом пута свиле, као и Азијском банком. Пут свиле је замашан саобраћајно економски коридор који треба да повеже Кину са Балтичким регионом у Европи. Кина је заинтересована и за Балкан где су јој потребни транзитне руте и складишта за привредну сарадњу са Европом, овде појачано специјалном сарадњом са Русијом и Евроазијским економским савезом.
Србија није чланица ЕУ, ни НАТО и има специјални трговински спроазум са Русијом, као и традициоално пријатељске везе. У том правцу могућност продубљивања сарадње са Евроазијским економским савезом је реална, а преко њега и са замашним интеграционим структурама у којима учествује Москва, попут БРИКС, ШОС, као и већ и других. У билатералној трговинској сарадњи са Русијом, Кином и Индијом Србија има већ годинама наглашену диспропорцију, знатно већег увоза, у односу на извоз, што се тек у случају са Русијом последњих година коригује. Нове формуле економске сарадње на нивоу БРИКС и трећих земаља поебно по питању добијања инвестиција даје могућност нашој земљи за развијање и повећавање користи од привредне сарадње са овим силама у успону.
Нова развојна банка БРИКС ће функционисати по принципу директних учешћа кредитора у пројектима за које се одобравају средства, па је стога даваоц кредита и заинтересован за успешност привреде примаоца кредита. Насупрот томе, а то можемо најбоље сагледати преко грчке дужничке кризе, где Грчка мора испуњавати ропске услове ММФ, што даље урушава њену економију и лишава је шанси да све то исплати, због чега мора да узима нове зајмове, што узрокује потпуну зависност од кредитора. Овакав приступ Србији далеко више одговара него метода ММФ, која као кредитор врши притисак на примену неолибералних постулата, што по низу случаја у свету, представља продубљивање економске кризе и у исто време даљи пораст задужености земље, што је спирала која паралелно са ненаклоњеном геополитиком САД и неких других западних сила према нама, доводи у крајњој линији до ресуверенизације земље, неупитног пута ка банкроту и распродаји преосталих ресурса, а у политичкој равни до сламања државотворности и територијалног интегритета, те у културној до наметања обрасца губитка националног идентитета.
У политичко-безбедносној равни, у Уфи је ШОС проширен за Индију и Пакистан (пуноправни чланови од раније су били Русија, Кина, Казахстан, Киргизија, Тацикистан, Узбекистан), док су статус посматрача поред Ирана, Авганистана, Монголије, добила и Белорусија, а статус партнера поред Турске и Шри Ланке добили и Азербејџан, Јерменија, Камбоџа и Непал. Србија која има статус посматрача у ОДКБ, чланство у Партнерству за мир и разноврсне облике сарадње као нечланица са НАТО, би потенцијално добијањем статуса партнера, а у перспективи чак и посматрача у ШОС значајно појачала своју међународну позицију неутралности, али и заштиту интегритета у сектору безбедности.
(Геополитика, октобар 2015)
Др Драган Петровић