У данашњем разговору с генералом Леонидом Григорјевичем Ивашовом – стручњаком за геополитику и међународне односе – дотакли смо се низа актуелних питања која су се појавила у вези с најновијим догађајима: погибијом руског пилота којег је оборило турско РВ и погоршавањем руско-турских односа. Било је речи и о евентуалном даљем сценарију развоја ситуације у свету.
Јелена Хомуло и Марина Тодић за Православље
– Леониде Григорјевичу, после нашег сусрета прошле су само две недеље, али се ситуација у свету веома озбиљно променила. Прво питање је у вези с тим: да ли је уопште могуће водити одређену политику у свету који се тако брзо мења? И да ли на било који начин можемо да утичемо на ове процесе или је политика посао само стручњака: дипломата и људи на власти?
– Пре свега, то треба да буде уједначена и доследна политика – управо такву политику Русија води последњих година. Први правац је формирање нове структуре света: Евроазијски савез, Шангајска организација и група земаља БРИКС. Ову политику треба наставити, само што је треба активније спроводити.
Као друго, Русија данас треба да појача своје напоре на очувању међународно-правних мера, посебно система међународне безбедности, да се враћа у правно поље, у реалну политику, и не само тако што ћемо учествовати у бомбардовању терористичкх организација, већ треба и да одржавамо међународне конференције о будућем уређењу света.
Трећи правац јесте пропагирање наших духовних вредности и у политици, и у економији, и у светској заједници у целини. Треба да осуђујемо оно што чини Запад (има већ много чињеница) и да пре свега пропагирамо православно-словенске и у целини руске културно-цивилизацијске вредности, да поправљамо унутрашње стање руске државе и друштва.
И последња ствар јесте јачање оружаних снага. Напокон смо постали свесни да немамо само пријатеље, већ и конкуренте, имамо и противнике, имамо и отворених непријатеља. Зато треба да ојачамо позадину – националну безбедност и оружане снаге.
И то није ствар само политичара и дипломата. Обични људи такође треба да буду ангажовани у овом процесу. Како? Треба да подржавају позитивне кораке и активности које Русија спроводи на међунодној сцени; треба да заустављају оне који се залажу против овакве политике, посебно либерале. Понегде је могуће вршити притисак на наше структуре власти ако политика коју спроводе не одговара интересима друштва. Треба активно наступати: организовати манифестације и митинге против политике која бреме санкција пребацује на плећи обичних људи, а притом не дира олигархат, високе чиновнике који су често врло имућни. И наравно, треба преносити мишљење народа органима власти и председнику како би били упознати са расположењима у друштву.
– После инцидента с руским авионом који је издајнички оборило турско РВ нагло су се погоршали односи између Русије и Турске. Да ли бисте могли да дате оцену понашања Турске, Европе и САД у овој ситуацији? И коме иде на руку такво стање ствари?
– Треба имати на уму да иза дејстава председника Ердогана стоје друге структуре, које покушавају да изграде и сачувају светски поредак који њима одговара. Господин Ердоган је само инструмент у рукама већих сила.
– Да ли имате у виду САД?
– Навикли смо да за све кривимо САД и политику коју спроводи председник ове земље. Међутим, председник САД није фигура која делује самостално. У датој конкретној ситуацији председник Обама Турској није дао «сигнал» да делује против наших авиона. Али постоје моћне структуре финансијског капитала у сенци које покушавају да владају светом.
Русија треба пажљиво да бира савезнике, да тражи праве другове – пре свега по духовном заједништу. Имајући у виду и лекције које нам је дала историја. Да тражи оне који нас ни раније нису издавали; да зна ко је увек био наш противник иако би се понекад нашао међу нашим друговима. Још је Петар I говорио да не верује Турцима и цела историја турско-руских односа показује: увек смо били противници, непријатељи. Сетимо се само колико је Русија ратова водила с Турском и како су били тешки и крвави. И дан-данас Ердоган и његова клика чине све што је могуће како би нашкодили Русији, како би негде оштетили наше националне интересе и ослабили или свели на нулу наш утицај. А ми смо га изненада сврстали у пријатеље!
Желео бих да антитурске мере које је влада донела не буду краткорочног карактера. Ако сад уведемо санкције, а сутра их укинемо, у свету ће престати да нас поштују.
Оно што се дешава на Блиском истоку јесте резултат политике САД и европских земаља, а Турска је члан западног друштва. Тако да сву одговорност за тренутно стање ствари у свету данас сносе елите САД и Европе.
Турска Европу уцењује избеглицама. Али сами Европљани су учествовали у рушењу «кућа» блискоисточних народа. Они су криви за настанак овог монструма – терористичке државе; они су подржавали агресивни дух Турске. И ми не треба да обраћамо пажњу на оно што се прича на Западу. И не треба да имамо пуно поверење у њих. Иако можемо да сарађујемо – с Французима и с Немцима.
Свет се данас кардинално мења и Русија се усрдно труди на побољшању светског економског и политичког света и покреће многе позитивне процесе. Али се глобални олигархат плаши ових промена и у борбу против њих укључује различите снаге: час украјинске националисте, а час, ево сад, Турску.
Шта се може очекивати у будућности? Не искључујем могућност да Турска нападне Сирију.
Али треба да схватимо главну ствар: снажне државе људи не само да се плаше, већ је и поштују. Пре свега треба да будемо духовно јаки; али треба да будемо и снажна држава с одговарајућом војском.
– Недавно су посланици Државне думе предложили турским властима да као гест добре воље врате константинопољску Свету Софију православцима.
– Да врате Свету Софију православцима? То је само пи-ар и ништа више. Данас то није могуће.
Може се сањати о повратку Константинопоља православцима, могу се правити пројекти за случај да Турска почне да се захуктава – а ова варијанта је вероватна. Међутим, треба имати у виду да нам тако важну геополитичку и стратешку тачку као што је Константинопољ, Запад неће дати док је јак. Између осталог, Енглези и Французи су нам још у Првом светском рату обећали Константинопољ и мореузе. Не, засад је још рано укључивати овај пројекат у реалну политику.
– Свети Козма Етолски и Пајсије Светогорац су говорили о томе да је могуће избијање рата између Русије и Турске, који ће затим довести до глобалног рата. Многи православци се веома озбиљно односе према предсказањима ових врло поштованих светаца. Шта можете рећи овим поводом? Да ли је заиста могућ рат Русије и Турске? До чега то може довести? Шта ће бити са светом у будућности?
– Рат желе одређене снаге у Америци и Европи – то су банкарски капитал, нафтни и војно-индустријски комплекси. Они желе рат, зато што на ратовима зарађују огромну добит. Али видимо: Обама није «потапшао по рамену» Ердогана због нашег авиона, и Турска није добила подршку НАТО-а. Европа је изгубила вољу за живот, али се плаши рата и схвата: ако започне кланица између Русије и Запада, главна ратна дејства ће се одвијати у Европи. Мислим да данас још увек нема речи о рату. Можда ће бити провокација, али великог сукоба не би требало да буде. Јер, сукоб с Турском ће увући НАТО (при чему он не жели да ратује) да започне дејства против Русије. Каква ће она бити? Не мислим да ће бити већих размера ао икх буде било.
Зато ћу поновити: треба да будемо јаки, то је као прво, а као друго, треба да будемо еластични у војној дипломатији.
– Да ли се сад заиста води рат против тероризма или све води ка расправљању односа између Русије и Запада, а ИДИЛ, Турска и Сирија се користе само као пиони у шаху?
– Тероризам није самостална појава, већ је вештачки створен инструментаријум како би се пре свега уништила исламска цивилизација, исто као што се у Украјини и на Балкану уништава православно-словенска цивилизација. Данас се одвија сукоб светских цивилизација. О томе смо говорили у свом првом разговору. Свет је већ подељен: постоји западна цивилизација, постоји коалиција незападних цивилизција – она је још увек слабо формирана, али се већ супротставља западној. А унутар западне цивилизације се јасно издваја англосаксонски простор и романско-немачки – континентална Европа. У њиховим односима није све баш тако глатко, о чему сведочи седница Савета НАТО-а.