Каже се да смрт човека може да обиђе једном, други пут можда, али јој трећи пут не можеш побећи.
За поручника Алексеја Очкина је једна од првих битака са нацистима замало била последња – немачки снајперски метак га је погодио у главу. Али, Алексеј је чудесно преживео и вратио се из болнице назад на фронт.
А онда је отпочела следећа битка. Немачки тешки митраљез је грувао из бункера. Очкин је узео гранате и отпузао до отвора бункера. Фашистички метак га је погодио у бутину, али је поручник, остављајући за собом траг крви, пузао даље и бацио бомбу у бункер. Дошло је до експлозије..али је митраљез наставио своју рафалну паљбу!
Последњим атомима снаге Алексеј се подигао и затворио отвор бункера својим телом. Меци су прошли кроз њега.
Пристигли војници су освојили бункер, а митраљез је заћутао заувек. Тело поручника су однели са бојишта. Медицинаре нико није позвао – било је јасно да су у овом случају доктори немоћни. Војници су се тихо опростили од командантом, извадили лопату и почели да копају гроб. Тада је Алексеј отворио очи и, по свему судећи, помислио да је заробљен. Пажљиво је извадио бомбу (коју је заборавио у жару борбе), и повукао осигурач! Срећом, један од војника је успео да му отме бомбу и да је баци у провалију. Тада су га одвели до болнице, а после опоравка је опет отишао на фронт.
Онда је почела борба за Стаљинград. Очкин је са својом четом бранио висинску коту. И опет је био озбиљно повређен! Преузевши команду, одбрана је била тако жестока да су заробљени немачки нацисти касније причали да су веровали да се суочавају са батаљоном, иако је под командом рањеног поручника било само шест војника.
Рекло би се да је за једног човека то довољно „среће“, али је приликом преласка Дњепра, Очкин зарадио озбиљан потрес мозга. Пробудио се у мртвачници, прекривен већ хладним лешевима! Устао је и на смрт преплашио једну од сестара. Срећом, друга је била прибранија и хитно је позвала докторе.
Алексеј Јаковљевић Очкин је био познат по својој феноменалној виталности. „Поручник Огањ“, како су га звали, стигао је до Прага, где је поново рањен. После рата је завршио Филмски институт и постао је филмски редитељ („Девушка Тянь-Шаня“, „Гонки без финиша“) и написао је неколико књига о рату.
Алексеј Очкин је умро 16 фебруара 2003 године.