У скоро празној конференцијској сали за медије представници ЕУ и Вучић, као појединац у име Србије, обавестили су свет са околином да је ЕУ напокон постигла сагласност између својих 28 чланова да се свечано отворе два преговарачка поглавља дуготрајног и дуготрпног процеса приближавања Србије до пуног чланства Србије у ЕУ.
Да није било једног безобразног албанског новинара нико не би ни известио да је била нека конференција за медије. Директан ТВ пренос догађаја готово да нико није пратио у Србији, а српска власт се поводом свечаног догађаја није потрудила да организује ватромет и весеље уз музику на улицама Београда. Организовали би они, али добро знају да на ту свечаност нико не би дошао. И на овоме би могло да се заврши изношење већинског става грађана Србије поводом овог догађаја.
Обично се поводом процеса приближавања ЕУ постављају питања, а шта се то добија и да ли се нешто губи?
Свима је јасно да се не добија ништа, а губи се прилично. Увек се губи када се у погрешно верује. Очекивати нешто од ЕУ је исто као тражити од слепца да ти поклони очи. ЕУ је дефинитивно цркла. Не може себи да помогне. Изгубило се међусобно поверење, а у својеврсној фобији чланице ЕУ почеле да обнављају међусобне границе и објекте где су били гранични прелази. Да би се очувао евро, као делимично везивно ткиво, Централна европска банка се бави штампањем 60 милиона евра месечно док не достигне пројектованих на први поглед спасоносних 1.100 милијарди евра. Са гледишта система великих бројева који су присутни у ЕУ мизерни износи, кусур или сића су довољни за интервенције и привид колико им је значајна Србија.
Усагласити законе и прописе у Србији са правним тековинама ЕУ је тако негативна асоцијација које нису свесни чак ни ови из ЕУ. Они су годинама хвалили тај процес, а у тој сразмери се у Србији изгубила правда и поверење у правосуђе и владавину права. Већина грађана Србије не прави разлику између ЕУ и НАТО и сврстава их у непријатеље.
Срби не дају своје Косово и Метохију и Републику Српску без обзира на све околности и спремни су да трпе и планетарне неправде, јер их је на то научио живот од 1991. године. Без обзира на све Срби поносно, достојанствено и слободољубиво носе свој крст. ЕУ и НАТО нису успели то да униште код Срба ни санкцијама, бомбардовањем, али ни страшним Хашким трибуналом.
Србе нико не може више да превари и зато следи велика казна за све туристичке водиче у власти који Србију воде на путовање у ЕУ, већ на следећим изборима.
Скоро сви у Србији гледају у правцу Русије. Очекује се сигнал или најобичнији миг да би експлодирало одушевљење и свело односе Србије и ЕУ на сарадњу само у спољнотрговинским пословима као одраз тржишне реалности. То скривено очекује и оваква власт, јер нико више не може трпи притиске ЕУ који су нарочито брутални од 5. октобра 2000. године.
Сви у Србији добро знају да паралелно са Србијом која иде ка ЕУ, а која није миљеник ЕУ и НАТО, у истом процесу и са неколико корака закашњења, ка ЕУ иде и терористично независно Косово, као творевина и миљеник ЕУ и НАТО.
Јуче отворена поглавља за Србе делују као да се јуче отворила конзерва звана ЕУ, а паметни Срби и сада знају да када дође време да се затворе поглавља и конзерва ЕУ да ће бити толиког смрада да се једино решење налази у просипању и пражњењу конзерве. И сада их има превише у конзерви ЕУ који су против отварања, али и оних који желе да се што пре отвори како би побегли.
Значи, јучерашњи дан је најавио нову или још једну у низу лоших етапа за Србију и зато се нико није обрадовао, већ и они који су чули ту вест се труде да покажу да нису чули.
Зоран Красић, потпредседник Српске радикалне странке за Њуз Фронт