Односи између Русије и Турске који су запали у кризу последњих дана, пре свега због обарања руског авиона, од турске авијације, имају свој актуелан геополитички шири контекст сплета међусобних интереса и супротности, али и историјску димензију.
Пише: Проф. др Драган Петровић
Историјски руско-турски односи
Током историје Русија и Турска су, углавном, имале међусобне сукобе и противречности.
Током највећег дела Новог века ради се о две супротстављене земље, да би тек након Октобарске револуције Совјетска Русија и кемалистичка Турска успоставиле, привремено, чак пријатељске односе, што је после Другог светског рата поново прерасло у хладније релације, који се у Путиновој епохи граде на међусобном споразумевању на бази заједничких интереса у неким важним областима.
Кијевска Русија је бивстовала у епохи када је на тлу данашње Турске постојало Источно Римско царство Византија.
Кијевска Русија и Византија имале су културну блискост хришћанског православља и углавном живе сарадње, али и повремених сукоба.
Најзеда Турака Османлија прво на Малу Азију, а потом и на Балкан била је у периоду када се Московска кнежевина постепено ослобађала вазалства у односу на Монголо-Татаре, али се, после пада Цариграда, византијска принцеза Софија Палеолог удала за руског великог кнеза Ивана ИИИ, па је симболички Русија постала Трећи Рим („а четвртог бити неће“).
Следећа четири и по века фактички Русија је у сталном сукобу са Отоманским царством.
То се у првом делу ове епохе манифестовало превасходно ратовима са Кримским Татарима који су били у вазалном односу према Истанбулу и на линији додира са руским земљама.
После уједињења источне Украјине са Кијевом и Русије око средине XВИИ века сукоб са Турском добија на интензитету.
У оквиру Источног питања које се може посматрати као вишевековни историјски процес од Друге турске опсаде Беча 1683. до нестанка Турског царства са Првим светским ратом, Русија је од свих великих сила највише била укључена као заштитник православних хришћана у сукобе са Турском.
Током XВИИИ века царска Русија је у више наврата, још од епохе Петра Великог, а нарочито у периоду дугачке владавине царице Катарине Велике, сламала у неколико ратова Отоманску империју, заузела акваторију Азовског, те северну обалу Црног мора, закључно са освајањем Бесарабије 1812.
Током XИX века завршено је освајање источних обала Црног мора и ушћа Дунава, где су нарочито важне победе у ратовима 1828-29 и 1877-1878.
Истина у Кримском рату 1853-56, Турска је уз помоћ западних сила успела да задржи статус кво, и чак добије привремено назад приморје Бесарабије.
Геополитички интереси царске Русије поклапали су се са ослободилачким тежњама балканских и блискоисточних хришћанских (углавном православних) народа, али то је сметало пре свега Великој Британији, која је чак кочила њихово ослобађање од Турске, јер је рачунала са привлачношћу коју Руси имају према овим сродним народима.
Врхунац историјског вишевековног сучељавања интереса царске Русије и Отоманске империје био је у Првом светском рату, где су Руси требало да добију Цариград, Босфор и Дарданеле, те на тај начин директно изађу на отворено „топло море“ као залогу коју су им нудиле савезнице из Антанте, али и ослобађање и припајање Галиције, Јерменије и Понтијског црноморског приморја.
Иако је Русија знатно допринела коначној победи сила Антанте над Централним силама, због бољшевичке револуције изашла је при крају сукоба из ратног стања, те уместо великих проширења, изгубила је велике територије због грађанског рата, стране интервенције и претрпела у њима огромне људске и материјалне губитке који далеко премашују све оне последице које је претрпела у светском сукобу.
Током светског рата руска војска је, уз помоћ јерменског становништва, успела да заузме (ослободи) велики простор Јерменије у данашњој североисточној Турској.
Због револуције у Русији дошло је до повлачења, па су Турци то искористили и спровели стравичан геноцид над Јерменима – незабележен у историји саверменог човечанства (слично једино са НДХ по броју жртава и размерама геноцида који су извршили Турци).
Међутим, бољшевици су у потпуности после доласка на власт изменили традиционалну геополитику царске Русије.
Ношени идејом светске револуције, третирали су Версајски систем као свог највећег противника, па је тако Француска, као највећи савезник царске Русије – третирана као највећи противник, а читав низ земаља у источној Европи, тзв. „санитарни кордон“ укључујући и Краљевину СХС (Југославију), такође су као део француског система, третирани као противници – како од нових власти у Москви, тако и од Коминтерне.
Међутим, са доласком Хитлера на власт и опасношћу од фашизма, Москва мења стратегију што доводи до потписивања совјетско-француског пакта 1934.
Турска је у читавом међуратном периоду третирана за Москву као пријатељска земља, па јој је тако чак претходно 1920. од Лењина поклоњена гранична (јерменска) територија Карс.
После Другог светског рата односи СССР и Турске се погоршавају.
Турска је чланица НАТО, али никада није ушла у ЕУ. Режим Босфора и Дарданела је регулисан Монтрејским споразумом још у међуратном периоду, а он подразумева да у време мира Турска не сме у Црно море да пушта стране ратне бродове нецрноморских земаља изнад одређене квоте.
После распада СССР утицај Турске у региону расте, али је и даље омеђен руском моћи. У последњих деценију и по Путинове епохе односи између Русије и Турске су врло рафинирани и подразумевају и више области стратешке сарадње.
Победом на Кавказу у рату са Грузијом августа 2008 (Абхазија и Јужна Осетија), повратком Крима 2014, одвајањем Новорусије, Русија повећава свој утицај у црноморској регији и у односу на Турску.
Сукоб у Сирији представља нови моменат у промовисању мултиполаризма и руског утицаја у региону.
Савремена Турска у покушају да постане регионална сила
Турска има извесне предности у покушају да постане регионална сила у успону, али и веома тешке и озбиљне недостатке, од којих се за неке чини да су велики хендикепи.
Када се посматрају елементи тзв. „тврде моћи“ (по науци о Међународним односима), а то је квантитет и квалитет територије, демографског фактора, снаге привреде, природних ресурса и војне моћи, долази се до следећег:
– По величини територије од 783 000 км кв, Турска спада у веће земље, али не и колосалне попут Русије (17,1 милиона км кв), Канаде, Кине и САД са по преко 9 милиона км кв, и др, дакле Турска је по величини територије 37 земља у свету.
Само 3 одсто турске територије отпада на Европу као континент, остатак је у Азији.
На потенцијално обрадиво земљиште отпада испод 30 одсто површине земље.
Повољан фактор је хидрографија, пошто земља излази на више мора.
– Демографски фактор је у принципу повољан, пошто је позитиван природни прираштај 1,6 одсто. Укупан број становника је око 77 милиона, а густина становника од око 100 на км кв.
На мањине отпада 20 одсто становништва, где се издвајају Курди који чине већинско и компактно становништво у југоисточном делу земље, као и у неким мањим средишњим областима.
Сепаратизам Курда представља озбиљан ограничавајући фактор турске политике.
Образовна структура становништва извесно заостаје за европским просеком, али је у порасту.
– Природни ресурси су веома скромни и немају посебно извозни значај, сем руде бора и хрома. То ни изблиза не представља значај за једну земљу са амбицијама да постане сила. Ово је значајан хендикеп Турске у њеним експанзионим плановима.
– Снага привреде је таква да она заузима тренутно седамнаесто место по друштвеном бруто производу у свету. То је добрим делом резултат и чињенице да је Турску мање од других земаља погодила светска (која је пре свега западна) економска криза.
– Турске оружане снаге се одликују бројношћу копнених трупа, али не располаже нуклеарним нити другим облицима високоразорног наоружања.
Када је у питању тзв. „мека моћ“, ту Турска има извесне предности, али још већа ограничења.
Предност јој је у бројности туркофонских и исламских народа, према којима има културолошку привлачност на делу постсовјетског простора, пре свега у Централној Азији и према Азербејџану.
Такође на простору Балкана, према оним народима и народносним групама које су муслиманске вероисповести и посматрају позитивно османско присуство на овим просторима у делу Средњег и Новог века.
То се односи на Албанце у целини, потом на босанске муслимане (тзв. Бошњаке), а у мањој мери и на муслиманско словенско становништво у Македонији и Бугарској (тзв. Помаци), као и на турску националну мањину у Бугарској.
Огроман хендикеп, је однос огромне већине хришћанског становништва Балкана које негативно посматра своје вишевековно ропство под турским завојевачем, и на турску цивилизацију и ислам у целини, па нису спремни да уђу са Турском у неке наднационалне регионалне интеграције (које би биле ван ЕУ), а додатно и страхујући од подршке Турске сепаратизмима муслиманског становништва регије и Албанцима.
То се односи како на Грке, Србе, Македонце, Бугаре, Румуне, али и на Јермене, Грузине и друге народе регије.
Посебан хендикеп Турске су њени рђави односи са суседима, како у Европи, тако и у Азији:
– Са Грчком, са Кипром (конфликт у вези Кипра додатно отежава приближавање Турске ка ЕУ), са Јерменијом, са Сиријом, са Ираком у целини и посебно са његовим северним делом где живе Курди. Односи са Бугарском и Грузијом су историјски, па и дугорочно оптерећени проблемима, а тренутно то не долази посебно до изражаја.
У свему томе Турска нема ни једног суседа са којим има повољне и заиста пријатељске односе.
Односи са Русијом су додатно оптерећени турском позицијом америчког стратешког савезника и инсталирањем радарског, а потом и најављеног ракетног система који је договорен на турском тлу између Анкаре и Вашингтона.
– Турска нема реалне могућности да уђе у ЕУ као пуноправан члан.
– Турска ужива несумњиву помоћ и стратешку подршку САД и Британије, НАТО-а чији је узоран члан.
– Турска има територијалне спорове са суседима, и то питање Кипра у односу на Кипар и Грчку, и питање територијалних вода са Грчком.
Са Сиријом има спор око области Александрете коју је француски колонизатор уступио као северни део Сирије Турској 1940. да би је одобровољио да задржи неутралност у време Другог светског рата, али и делова шире граничне зоне на читавом простору разграничења две земље.
Турска никад није вратила Сирији ову значајну приморску област, као и део територије ширег разграничења, које Дамаск сматра својим историјским и етничким територијома.
Са Јерменијом има историјски спор, посебно око геноцида који суштински отежава отопљавање и нормализовање односа.
Са Грузијом има неугодан елемент у виду турског подржавања претходних година докинуте аутономије Аџарије, где живе већински муслимани Грузини и етнички Турци, што ће отежавати односе Тбилиси – Анкара.
– Стање људских права у Турској је веома рђаво, упркос максималној подршци Англоамеричке политике.
Против Курда се води вишедеценијски рат који прети да прерасте у сукоб регионалних размера, пошто турска армија поред перманентног насиља над Курдима у Турској, напада и северни Ирак настањен већински Курдима. Преостали Јермени немају основна права, а сећање на геноцид над њима почетком XX века и у Првом светском рату, који у ЕУ посебно подстиче Француска, и турска неспремност ни да га историјски призна, представља велику хипотеку за турску државу.
Грчка мањина се такође налази у рђавој позицији и она је попут Јермена, у последњих пола века десеткована.
Напуштање ататурковог наслеђа Неоосманске аспирације нове турске администрације у спољној политици, супротно секуларном ататурковом наслеђу које се напушта, изазива додатне проблеме са суседима и земљама околних регија.
Таква политика додатно диференцира народе и земље Балкана, на мањи део, који је продукт османске вишевековне окупације (муслимани Словени) и Албанце, као и турску малобројну националну мањину (у Бугарској и Македонији) који подржавају Турску, и остале народе код којих оваква турска политика, али и исламска цивилизација и историјско сећање представља негативну компоненту за добровољно прихватање нове улоге Турске у регији, посебно њену замишљену и од Вашингтона пројектовану улогу регионалне силе.
– Иако Турска и Русија имају извесне додирне тачке у регионалној политици, они суштински остају ривали, посебно и из разлога што је Турска експонент америчке политике у регији, што је најбоље показало инсталирање радара и прихватање Ракетног штита од Анкаре, што суштински и дугорочно погађа Русију.
– Турско савезништво са Израелом, као део стратешке сарадње Анкара-Вашингтон, додатно отежава однос Турске са арапским светом.
Међутим, последњих година званична Турска политика према Израелу је нешто измењена, јер између две земље постоје извесне противречности, док у исто време долази до уочљивог приближавања Русије и Израела по више стратешких питања.
– Иран као регионална сила, има ривалски однос по важним питањима са Анкаром, а са друге стране и извесне предиспозиције за одређену сарадњу.
Међутим, сукоб у Сирији, потом јерменско-азербејџански спор, где је Техеран на супротним странама од Анкаре, додатно удаљава Иран и Турску.
Из свега наведеног, за предпоставити је покушај ширење турског утицаја у Централној Азији (Узбекистан, Туркменија, Киргизија, а у мањој мери и на Казахстан, који је опет етнички и религијски подељен у правцу север-југ) и Азербејџан, а у суптилној и прикривеној форми можда и на неколико мањих аутономних области јужне Русије на северном Кавказу, па чак и у област Синкјанг у Кини.
На Балкану Турска ће се сматрати за највећег савезника у Тирани, муслиманском Сарајеву и међу косовским Албанцима, муслиманским мањинама у Србији и Бугарској, Грчкој.
Цини се да је то и крајњи домет турске политике као регионалне силе, пошто са друге стране демократски и легитимно изабране власти у осталим балканским и блискоисточним, те закавкаским државама, неће бити благонаклоне да дозволе такву политику Турске.
Захваљујући подршци Вашингтона и Лондона, НАТО-а, Турска ће преко глобализованих медија и дела мондијализоване и компрадорске елите покушавати да у земљама регије, ван тзв. “османског наслеђа”, одигра извесну улогу и дође до краткорочних политичких добитака.
Кемалистичка Турска је у деценијама након Другог светског рата покушавала да поред свог чланства у НАТО, где ужива велику подршку САД и Британије, постане члан ЕУ и начелно није посебно издвајала своју геополитику из стратегије Вашингтона.
Неососманизам турске политике последње деценија, посебно Ердоганова власт, доводи у пракси до дисперзије стратегије Анкаре која постаје самосталнији играч у односу на Вашингтон, што је Русији дало простора за вишеструку сарадњу.
У Турској се не улажу више озбиљни напори “на путу ка ЕУ”, води се политика резон дета (државног разлога) при којој се из прагматских мотива по конкретним питањима сарађује са више других сила, а по потреби код укрштања интереса, не преза се ни од (уздржаних и контролисаних) сукоба у одмеравању снага.
Русији је велики стратешки циљ енергетска политика, систем цевовода за који се покушава да буде што разуђенији ка средњој и западној Европи, а последњих година и ка југоистоку.
У том правцу Плави ток, односно цевовод за Турску направљен још у совјетском периоду се тежи вишеструко повећати, што би у блокади концепта Јужни ток 1, и сходно руско-турском договору постигнутом у децембру 2014 (у који се укључила и Грчка), могао бити делом његов супститут (тзв. “Јужни ток 2”). Међутим, колико су сложене прилике у међународним односима нарочито у протекле две године, види се да се у релативно кратком року одређени важни геополитички договори попут пројекта Јужног тока, ситуација у Украјини и др, који на први поглед изгледају чврсти, услед развоја ситуације могу потпуно изменити.
Управо је Сирија земља где је то сучељавање највише видљиво јер се против исламиста боре заједно са Асадовим режимом или му активно помажу Русија, Иран, па и Кина уз симпатије осталих чланица ШОС.
ШОС је управо ове године у Уфи проширен за Индију и Пакистан као пуноправне чланове, а Иран, Белорусија, Јерменија и више других углавном азијских земаља имају улогу посматрача или партнера, уз Русију, Кину и централноазијске земље које су од раније пуноправни чланови.
Терористичке акције у Паризу су примакле додатно званичну Француску ка Русији, уз напомену да је она незванична опозициона Француска (која тренутно има далеко већи изборни потенцијал од Партије социјалиста и Оланда и представљају је фактички све друге политичке снаге у земљи, од УМП неодеголистичког, а још израженије Национални фронт, Меланшон, Доменик Де Вилпен, Франсоа Бајру и др), још далеко више наклоњена суптилнијој спољној политици, дистанцирању од америчког загрљаја, и ојачавању односа са Москвом и интеграционим процесима које она предводи, или је њихов члан (Евразијска унија, ЗНД, ОДКБ и посебно БРИКС, ШОС).
Турска је и у случају Нагорног Карабаха и азерско-јерменског спора, и у сиријској кризи, сучељена са Москвом, као што смо то рекли да је случај и са Ираном, односно турско-иранским противречностима.
То су два врло важна питања регионална која се не могу тек тако неутралисати, а и на Балкану, посебно по питању Косова, питање уређења БиХ и других, постоји сучељавање геополитичких интереса Москве и Анкаре.
Слично је и у централној Азији, Закавказју и северном Кавказу…
Истина као по питању Аџарије, Гагауза у јужној Молдавији и неких других случајева те противречности Русије и Турске нису толико изражене, и чак постоји могућност за краткорочну тактичку сарадњу.
И по питању Курда такође постоје суштинске стратешке разлике између две земље, а Русија у традиционалном сукобу интереса Турске са Грчком, па и Бугарском, који сада нису тренутно актуелни, је на супротној страни од Анкаре.
Одличан потез макар у краткорочном виду је побољшавање израелско руских односа, што смањује снагу САД, али сада и Турске, бар кад је у питању њихови сплетови сучељавања и неспоразума са Москвом на Блиском истоку.
Цини се да Русија није та која је заинтересована за кварење односа са Анкаром.
Након што је Путин “изашао на црту” Обами у септембру 2013 и блокирао најављени напад Америке на Сирију, Вашингтон је активирао украјинску кризу, довео до ситуације да ЕУ невољно уводи део санкција Русији, заблокирао је до даљњег Јужни ток, а сада подстиче увлачење Турске у сукоб са Москвом.
Русији је Турска била најважнија по питању остваривања проширивања Плавог тока (тзв. Турски ток) који би био основица да преко Грчке он иде даље, чак у оптимистичној варијанти као неки супститут Јужног тока (тзв. Јужни ток 2).
Међутим, Анакра је након избора, где је Ердоган учврстио своје позиције, прихватила само део најављеног капацитета проширивања Плавог тока, што указује да је под утицајем Вашингтона, јер мањи капацитет не би био довољан за потребе балканских земаља и ширење цевовода ка њима, већ превасходно за турске потребе.
Турска узурпира део енергената из Сирије преко исламиста и водила је очигледно агресивну политику против Асада.
Након укључивања Француске, па и саме Америке у директну акцију против исламиста чини се да је руска геополитика успела да оствари свој циљ у Сирији, јер у том правцу делују директно са њом и Иран и Кина.
Кључно питање у Сирији није више да ли ће исламисти бити побеђени, већ каква ће бити следећа власт у њој, са Асадом (или његовим наследником) или неко друго прелазно и модификовано, компромисно решење.
Речју, противречности између Русије и Турске суптилно изражене у неким регијама и неуралгичним тачкама на широком простору Блиског истока, Балкана, регије Кавказа и средње Азије остају, где је Анкара далеко слабији играч кога ће од ситуације до ситуације подржавати у полеђини Вашингтон.
Међутим, свет се дефинитивно променио, и то најбоље знају и у Анкари где поред суптилног и прикривеног, (а као што је изузетно случај поводом обарања руског авиона, и инциденталног) одмеравања снага са својим далеко моћнијим северним суседом, наизменично, или чешће паралелно, прате елементи сарадње, некад и изузетно важне и стратешке, попут пројекта Турског тока.
Уосталом, Турска врло добро зна из историјских искустава ко је у тим сукобима извлачио дебљи крај, јер када би се чак и десио неки изузетак попут Кримског рата, када би се привремено уз помоћ неких западних и других сила и одржао статгус кво, или чак остварио привремени поен за Турску у том одмеравњу снага, следили су нови сукоби попут Велике источне кризе, где би Русија и њени савезници тријумфовали.
А кроз историју се зна који су то били савезници Русије на Балкану, као што је евидентно да Путинова Русија у мултиполарном светском поретку у који смо без сумње закорачили, представља светску силу.
Америка која је и даље водећа, али сада само као прва у лепези светских сила, има и даље могућност да започиње и креира кризе у појединим планетарним регијама, али да нема више моћи, као раније, да их окончава како се у то у Вашингтону планира и прижељкује.
О томе, и те како, морају да воде рачуна у Анкари приликом (неочекованог?) инцидента и свог заоштравања односа са Москвом у сиријској кризи.
Квалитетна и објективна информација захтева новац. Поштујте рад новинара и помозите опстанак слободног новинарства. Купите Сведок на киоску.
Извор: Интернет Сведок