Стигли смо у Црну Гору 1. децембра, када је у земљи дошло до застоја у очекивању позива да се земља придружи НАТО-у. Једни су жељно ишчекивали: премијер Мило Ђукановић је прогласило овај дан „историјским“. Други – људи који нису ни упитани да ли желе да се придруже овој војној организацији која их је бомбардовала – са горчином и болом. Многи су гајили наду: а можда ипак не позову?
Позвани су. Већ следећег дана вест се проширила земљом. Руководство земље се окупило да прослави, а у очима народа жалост…
Ноћ пре те Црногорци су имали прилику да покажу свој став. У крипти Цркве Васкрсења у Подгорици је одржана „Свечана академија“ посвећена важном дану у историји српског народа. 1. децембра, 1918. Велика Скупштина Подгорице прогласила је уједињење Србије и Црне Горе. Манифестацију су организовали Српско национално веће Црне Горе и Друштво српских домаћина Црне Горе. Огромна сала је била пуна, није било довољно места за све те су многи стајали. Музика, поезија, песме, гусле, „свечани разговор“ о значењу Скупштине Подгорице у историји српског народа коју је прочитао руски историчар – све то је израз жеље за јединство српског народа, љубав према Русији, протест против политике Миле Ђукановића. То је био почетак протеста. Протест речима и музиком.
Данас су Словени на Балкану, као и у Европи, разједињени. Али, у историји је било примјера заједничке борбе, колективне одлуке. Подгоричка Скупштина је један од тих примера. Ситуација у Црној Гори је после Првог светског рата била тешка. А краљ Никола се није налазио у земљи, отишао је у Француску заједно са својим двором. Од кога очекивати помоћ? У Русији револуција. А у Црној Гори већ дуго сазрева идеја о уједињењу са Србијом, која је стекла шансу за реализацију на јесен 1918. године: основан почетком новембра, Централни извршни одбор је апеловао на људе да изаберу посланике за Народну скупштину. Из сваке капитаније по двоје, укупно 168.
Краљ, који се налазио у иностранству, је био против националног програма уједињења са Србијом. Његове присталице су активно и слободно заступале идеју повратака Краља Николе у земљу и очување независности Црне Горе. Међутим, људи их нису подржали. Одлуци Велике подгоричке Скупштине су претходили јавни скупови широм Црне Горе где су људи донели одлуку да подрже сазивање Скупштине и изабрали посланике. Посебно приметна је била улога младих који су били одушевљени идејом уједињења.
Омладински одбор Среза ријечког је вољу народа да усвоји резолуцију за уједињење Црне Горе и Србије запечатио заклетвом:
„Заклињем се Свемогућим Богом и свим што ми је на свијету најсветије, да ћу истакнутој омладинској идеји, Уједињење Срба из Србије и Црне Горе у једну јединствену цјелину, те и ступање ове као јединствене цјелине у једну нераздвојну, моћну и силну државу троимене браће Срба, Хрвата и Словенаца, најватреније заступати, те у даном моменту и живот за њу заложити… Како сам се право заклео, тако ми Бог помогао. Амин.“
Резолуцију је потписало 102 лица – сељаци, свештеници, наставници, официри, студенти.
Дакле, тако је гласала Скупштина. Од 168 народних посланика било је 76 са факултетском спремом. Одлуку уједњења са Србијом, Црна Гора је усвојила једногласно. Скупштина није само гласала, него дебатирала, представљала различита гледишта, посланици претресали извештаје и предлоге. И тек онда су гласали. И сви присутни посланици су поименично потписали Одлуку. У последњих неколико деценија у модерној Црној Гори, одлуку Скупштине 1918. године неки историчари називају „незаконитом“, а власти је оспоравају.
Да ли ће људи рећи своје данас када су црногорске власти поделиле српски народ на Србе и Црногорце, основале ауторитарни режим у земљи, када се сматра за велику част приступање Црне Горе НАТО-у?
12. децембра 2015. улице Подгорице испуниле су се хиљадама демонстраната. Људи су већински против уласка Црне Горе у НАТО, али људе нико ништа не пита. Гласање је обављено у Скупштини. Изненађујуће, за доношење одлуке о приступању НАТО-у у Скупштини Црне Горе гласало је 50 људи, 26 је било против. И народ се побунио. На митингу, 12. децембра, основни захтеви су били одржавање референдума (84% становништва у Црној Гори је за референдум), војна неутралност Црне Горе, укидање санкција Русији. Тема Русије је на митинзима звучала као једна од најважнијих.
Андрија Мандић: „За нас, за православни народ који живи у Црној Гори, посебно је важна чињеница да нам војну неутралност гарантује Русија. Русија је чак 300 година штитила и бранила Црну Гору од Отоманског царства. За нас, за народ, зато је и важно да је питање гаранција од стране великих сила и Русије загарантовано.“
Момир Булатовић, бивши председник Црне Горе, који дуго није учествовао у политичком животу Црне Горе, појавио се међу демонстрантима и дочекан је са одушевљењем. Подсећајући да је 1999. године НАТО бомбардовао Црну Гору, рекао је:
„Црна Гора је сада постала пијун у геополитичком игри. Није било разлога да нас зову у НАТО. Осим да се повећа притисак на Русију. Ми не треба да учествујемо у томе.“
Као и увек у тешким тренуцима Црногорци очекују подршку Русије, носе српске и руске заставе, портрете Владимира Путина, певају „Каћушу“ и „Каљинку“, скандирају Путиново име. Русија се оштро противи уласку Црне Горе у НАТО и подржала је одржавање референдума. Као одговор на позицију Русије 19. децембра званична Подгорица је појачала санкције Криму и Севастопољу.
Коначна одлука о приступању Црне Горе у НАТО ће бити, према обавештеним изворима, до почетка лета 2016. Опозиција има времена да примора владу да послуша вољу већине црногорског народа, а Русија да подржи ову већину свим могућим дипломатским средствима.
Јелена Гускова