Пред вама једна чудесна спортска прича. Толико необична, да би могла да буде и бајка. Пред ове празнике који су на помолу, ту је тек да би вам улепшала дан.
Славни композитор Сергеј Рахмањинов је једном рекао да је када ствара музику – он заправо „једино покушава да изрази оно што му лежи на срцу“. Уз његове мелодије и одвија се ова бајка. Али, не баш на самом почетку.
Она је испрва била страшна. У граду који је од септембра 1941. до јануара 1944. био опкољен и скоро уништен, своје Лењинградске дане проводио је мали Олег Протопопов. Било је страшно тада живети у том граду. Ми много тога знамо о Другом светском рату, али толико тога и не знамо. Рецимо, за Ану Франк смо чули. За Тању Савићев? Тешко. А тањуска је рат уплашио још као деветогодишњакињу. Писала је и она дневник, а страница која је изнад овог пасуса делић је њеног сведочанства о страшним данима нацистичке блокаде. „Жења је умрла“. Сестра Тањина. Па следећи упис: „Бака је умрла“. Па „Брат Лека је умро“. Па „ујка Васја је умро“. Па „Умро је ујка Љоса“. А затим … „Мама је умрла“. И онда „Савића су умрли. Сви су умрли. Само је Тања остала“. На крају је и она скончала, не дочекавши крај страшног рата.
Од глади, зиме и бомби умало је скончао и мали Олег. Ипак, за разлику од мале Тање, Олега Протапопава и његову мајку из непријатељског обруча спасао је један песник, подаривши тој малој породоца слободу, а дечаку уз то и – клизаљке. Он их је од тада везивао за радост. За мир. Од тада их је заволео као ретко шта на свету. Љубав ионако уме да дође изненадно.
Људмила Белоусова је три године млађа. Рођена 1935, прегрмела је рат мимо Лењинграда, али је за клизаљке само чула. Све док није видела аустријски филм „Пролеће на леду“ и – заљубила се у њих. Да, љубав баш уме да дође изненадно.
И тако је она клизала зато што то највише воли на свету, аи он из неког свог, страшног а узвишеног разлога. И, како то бива када је о љубави реч, један изненадни сусрет, током заједничког тренига у оквиру семинара у Москви, распламсао је оно што су осећали према својим талентима. Иако су морали да се растану, јер је Олег отишао да служи армију у оном истом Лењинграду, сада поново Санкт Петербургу, превише су њих двоје складно деловали на леду да би га Људмила тек тако пустила. Решила је да прекине своје студије у Москви и оде за својим чудесним клизачем који је тада био у Балтичкој флоти.
Ту, у Лењинграду, или Санкт Петербургу како се град поново зове, успевали би да се виде. Да клизају. Пуштали би Рахмањинова и клизали – за своју душу. Коју годину касније, постали су и такмичарски пар. А коју годину потом – и брачни пар.
https://youtu.be/uWcV0fvJghI
А онда, мало спортско чудо. На Олимпијским играма у Инзбруку 1964, на коме је Олег са 31 годином био апсолутно најстарији учесник клизачких надметања, толико су уживали на леду да су победили велике фаворите из Западне Немачке и постали шампиони. Олимпијско злато су освојили и четири године касније, у Греноблу, настављајући да на леду, врховима клизаљки, исписују савршенство уиграних покрета. Рахмањинова ноте би опчињавале публику, Олег и Људмила својом смиреношћу жири и – на планети није било лепшег, складнијег и срећнијег пара.
Међутим, бајке обично имају неки заплет. Често је ту неки злоћа, па он учини све да принцу и принцези поквари све што се покварити може. Овога пута није било баш тако, али су Људмила и Олег одједном постали проблем за надлежне у својој земљи. Просто, решили су да се не одрекну свог пријатеља Аркадија Галинског. Он је био чувени спортски новинар који је одједном избачен са посла, а потом му било забрањено да ради у било којој редакцији, јер је објавио књигу „Не прави себи идола“. Ем је насловом цитирао Свето Писмо, што у Совјетском Савезу уопште није било сматрано нормалним, ем је у књизи говорио о наместаљка у тамошњем фудбалу.
Нису се одрекли друга. Али, то је имало цену. Људимила и Олег су, коју годину касније, увидели да и њихов таленат може да страда, а са угашеним талентима уме да се угаси и живот (јер – ако не живите оно за шта сте створени, ви онда не живите, него се мучите). Одлучили су да, приликом одласка у иностранство, затраже азил. У њиховој домовини су проглашени издајницима, из свих уџбеника обрисана су њихова имена, а нису се више налазили ни у зборницима совјетских освајача олимпијских медаља.
И, године су пролазиле. Њих двоје су решили да живе у једном малом швајцарском селу. Све док их недавно један чувени хокејаш, члан идеалне шесторке 20. века Вјачеслав Фетисов, није позвао у Русију. Просто, сетио их се. Пожелео да им можда и превише тужне старачке дане – улепша. Уосталом, у родној земљи су им већ неко време била враћена сва права и сва звања. На тај искрени позив решили су да се одазову.
Људмила Белоусова има 79 година. Олег Протопопов има 83. И, не само да су се вратили у своју земљу, већ су се вратили и на лед.
Сада, пред смирај ове 2015, читаву 51 годину након олимпијског злата – срца чистих од туге, незаборављени показују – ко су. Поново уживају пред публиком. И публика у њима:
„Музика, пре свега, треба да буде вољена“, каже Рахамњинов, додајући: „Она долази из срца и намењена је срцима. У супротном, музика је без наде да ће постати вечна и нетрулежне уметност“.