О Русији и Русима
Узмите то да се данас ратује не само оружјем, него и умом, а ова последња околност је, сложићете се са мном, по нас веома неугодна. (Дневник писца 1873, стр. 105)
Или се коначно пропију или, пак, за десетак рубаља више остављају све, беже некуда, чак беже без новца у Америку, да тамо „осете слободу рада у слободној држави“.. Тамо, у Америци, њега некакав гнусни предузимач израбљује грубим радом, пљачка га, па чак и песницама туче, а он после сваког ударца срећно уздише: „Боже, како су овакви ударци песницама у отаџбини груби и назадни, а како су овде племенити, пријатни и либерални!“ (Дневник писца 1873, стр. 109)
Још је Херцен говорио да Руси у иностранству не умеју да се понашају у друштву… А све то због оног дубоко усађеног убеђења да је лице које Рус има – обавезно ништавно и до стида комично лице, па је потребно узети неко друго лице, француско или немачко; тако га, верује, неће препознати. (Дневник писца 1873, стр. 136)
Фељтон..XXI век очима Достојевског..део други..
Два века се изграђивао такав тип према обавезном принципу који је тада прокламован у нашем друштву: никада и ни по коју цену не бити свој, узети друго лице а на своје пљунути, стидети се себе и трудити се да не личиш на себе – и резултат је био потпун. (Дневник писца 1873, стр. 137)
Два века одвикавања и од најмање самосталности у карактеру, и два века пљувања на своје руско лице, развили су руску савест до таквих бескраја од којих… но, шта се може очекивати, шта ви мислите? (Дневник писца 1873, стр. 141-142)
Мучно је видети тамо у иностранству како се извози и колонизира већ двадесетак година наша интелигенција – како се од нашег чистог, свежег и одличног руског материјала ствара бедни међународни олош, нешто безлично што нема карактера, националног осећања, нешто што је без отаџбине. (Дневник писца 1877–1881, стр. 165)
Но, за сада се наши [земљопоседници] шетају по иностранству, по градовима и бањама Европе, подижу цене по хотелима, вуку за собом као богаташи своје гувернанте на услугу својој деци коју одевају у енглеска одела. (Дневник писца 1877–1881, стр. 167)
Људе ни за какве новце не можемо купити ни на каквој пијаци; њих векови стварају, а векови – то је време, године, чак и у нас где векови одавно ништа не вреде. Човек идеје и самосталне науке, активан човек ствара се само у току дуготрајног самосталног живота нације, кроз њен вековни мукотрпни рад – речју, њега ствара укупни историјски живот земље… Немогуће је вештачки пожуривати нужне и непромењиве историјске моменте у животу народа. (Дневник писца 1873, стр. 106-107)
Мајке пију, деца пију, цркве су опустеле, очеви се баве разбојништвом… али какав се рад може организовати са оволиким кафанама? (Дневник писца 1873, стр. 108)
Новцима све могу да купим, почасти, уважења, могу свакога да поткупим, могу из свега да се откупим. Тешко је представити себи ову окорелост срца младог човека који је одрастао у једном од тих богатих домова. (Дневник писца 1876, стр. 338)
То је нама потребно [освајање Азије] јер се Русија не налази само у Европи него и у Азији, због тога што је Рус не само Европљанин него и Азијат. И више од тога: ми имамо више наде у Азији него, може бити, у Европи. И још: што се тиче наше будуће судбине Азија је, може бити, наша најважнија исходишна тачка… Треба се ослободити оног лакејског страха да ће нас у Европи назвати азијским варварима, да ће нам казати да смо више Азијати него Европљани. (Дневник писца 1877–1881, стр. 514)
Ката