О Русима и Европи
Пред европским ауторитетима, Рус се као што је познато, са задовољством и журно клања чак не размишљајући много; посебно у таквим случајевима он се не упушта у размишљања. (Дневник писца 1873, стр. 137)
Све то опомиње на нашу, може бити још дугу, усамљеност у породици европских народа, на оне грешке Европљана у проценама о Русији које ће потрајати још у будућности, то говори о њиховој очитој склоности да о нама суде по оном лошем, па можда објашњава ону упорну, општу, на некаквом гадном и снажно непосредном осећању засновану мржњу коју Европљани гаје према нама, то објашњава и ону одвратност њихову према нама као према нечему гадном, па чак и онај некакав сујеверни њихов страх пред нама, па и сам онај – вечни, давнашњи, стари приговор њихов упућен нама: да ми, наводно, нисмо уопште Европљани… Ми се, разуме се, љутимо, и из све снаге се упињемо да докажемо да смо Европљани… (Дневник писца 1873, стр. 81)
Фељтон..XXI век очима Достојевског..део први..
Ево, ту је почетак зла: у том преношењу, наслеђивању идеја, у оном вековном националном гушењу у себи сваке независније мисли, у појму о положају Европљанина који се може достићи само уз обавезан услов непоштовања према себи и према руском човеку! (Дневник писца 1873, стр. 150)
Фељтон..XXI век очима Достојевског..део трећи..
Имајте на уму, господо, да сви ти ваши узвишени европски учитељи, ваша светлост и ваша нада – Мил, Дарвин, Штраус – на зачуђујуће занимљив начин понекад гледају на моралне дужности савременог човека… Може бити да је то тако, можда су циљеви свих тих савремених вођа европске прогресивне мисли човекољубиви и величанствени. Али, мени изгледа сигурно и ово: дајте тим савременим, дивним учитељима могућност да сруше старо друштво и да изграде ново – и видећете да ће наступити такав мрак, такав хаос, нешто грубо, слепо и нељудско до те мере да ће се зграда срушити под проклетствима човечанства и пре него што буде завршена. Кад једном буде одбацио Христа, људски ум ће стићи до зачуђујућих резултата. (Дневник писца 1873, стр. 150-151)
Но због чега бисмо и тражили некакво поверење Европе? Зар је Европа некада гледала на Русе с поверењем, зар она уопште може да гледа на нас с поверењем и без мржње? (Дневник писца 1876, стр. 198)
Закључак је: Рус, када заиста постане Европљанин, не може да не буде у исто време и природни непријатељ Русије. (Дневник писца 1876, стр. 204)
Ми смо се учили да волимо Французе, Немце и све друге, као да су сви они наша браћа, не водећи нимало рачуна што нам они уопште нису браћа, што нас нису никада волели нити имају намеру да нас и убудуће воле. У томе се састојала наша реформа, цело Петрово дело… (Дневник писца 1876, стр. 208)
Али чак и без тога (хоћу да кажем, чак и без француског језика), један Рус из образованијег сталежа већ сада, и то је најчешће тако, није ништа друго него интелектуални пролетер који нема тла под ногама, који је без корена, интернационални хибрид којег носе сви европски ветрови. (Дневник писца 1876, стр. 251)
Ката