О Србима и Русима
Србија је [1876] изашла на бојно поље уздајући се у своје моћи али, разуме се, она зна да само Русија може да је сачува од пропасти у случају велике невоље – она зна да ће јој Русија својим огромним утицајем помоћи, у случају успеха, да сачува максимум добитка. (Дневник писца 1876, стр. 206)
Ослобођени и захвални Словени би, природно, требало да пригрле Енглеску као своју спаситељку и ослободитељку и она би им тада „отворила очи што се тиче Русије“: „Ево“, рекли би тада, „то је ваш љути непријатељ, она је, под изговором да брине о вама, једнако сањала како да вас прогута и како да вас лиши ваше неминовне и славне политичке будућности“. (Дневник писца 1876, стр. 286)
Но, ипак, главни разлог те њихове суревњиве мржње према њему [генералу Черњајеву] био је, у то нема сумње, онај о којем сам већ био у прилици да говорим, дакле оно предубеђење веома великог броја Срба да, ако Словени и буду ослобођени уз помоћ Руса, то ће бити само корист по Русију – Русија ће њих освојити и лишити оне „толико славне и несумњиве политичке будућности“. (Дневник писца 1876, стр. 331)
Фељтон..XXI век очима Достојевског..део трећи..
Постоје две Србије – Србија виших кругова, нестрпљива и без искуства, која још није живела правим животом и која још није показала своју акцију, али која већ страсно машта о будућности, она већ има своје партије и зна за интриге које понекад добијају такве размере (због свог помањкања искуства) какве не можемо срети ни у нацијама које су много старије, већ и кудикамо самосталније него што је Србија. Али, упоредо са том „горњом“ Србијом, која тако жури да живи животом политичке нације, постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим избавиоцима, својом браћом, она руског цара гледа као своје сунце, она воли Русе и верује им. (Дневник писца 1876, стр. 331)
Фељтон..XXI век очима Достојевског..део пети..
Да, то је вечна неслога међу Словенима! Они све то чувају у својим предањима, све то преносе својим песмама, и без Русије као великог центра који их може ујединити – не може бити слоге међу Словенима, без Русије се Словени не могу одржати, нестаће с лица земље потпуно – без обзира шта о томе мислили представници српске интелигенције или некакви тамо цивилизовани и европеизирани Чеси… Има у њих превише сањара. Готово сви су они сањари. (Дневник писца 1877–1881, стр. 45)
Ја бих тим високообразованим Србима, који су овог лета гледали с толико неповерења на Русе, указао, на пример, на песму А. С. Пушкина – „Песма о Црном Ђорђу“, или на ону „Бој под Зеницом великом“… А кад би Срби прочитали те „песме“, они би коначно схватили шта ми мислимо о њиховој слободи, да ли ми поштујемо и радујемо се њиховој слободи или не – схватили би да ли ми желимо да их зграбимо под власт или не, да ли желимо да им узмемо слободу или не. (Дневник писца 1877–1881, стр. 46-47)
Међутим, и сада се могу сигурно знати две ствари: 1) словенска племена читавог Балканског полуострва ће се брзо – можда и не тако брзо – ипак ослободити турског јарма и почеће да живе новим слободним и може бити и независним животом и 2)..да, управо ово друго је оно што ће се обавезно десити и о чему сам ја одавно желео да кажем своје мишљење. То „друго“ се, по мом најдубљем уверењу, састоји у томе што Русија неће имати, и никада није ни имала, такве непријатеље, завидљивце, клеветнике и отворене хулитеље него што ће бити та словенска племена када их Русија буде ослободила и када Европа буде признала да су ослобођена! (Дневник писца 1877–1881, стр. 363)
Они ће свој нови живот након ослобођења започети тако – то понављам – што ће издејствовати гаранције и покровитељство за своју слободу од Европе, од Енглеске или од Немачке, па ако у савезу држава буде и Русија они ће све то чинити управо да се заштите од Русије. Они ће започети обавезно тако што ће себе убедити да не дугују Русији никакву захвалност него, напротив, да су се једва некако спасли од руског властољубља – они ће тврдити да су се спасили захваљујући интервенцији европског концерна држава… (Дневник писца 1877–1881, стр. 364)
Ката