О вери, нацији и хуманизму
Тешко друштву које нема религиозног осећања! (Дневник писца 1873, стр. 158)
Затим у папином писму (Пије IX) следе најчудније речи од свих које се могу очекивати од поглавара римских католика: „Говорим тако“, Пише папа, „зато што сматрам својом дужношћу да говорим истину и некатолицима, јер свако ко је примио крштење припада, мање или више – овде не могу детаљније да објасним због чега – припада, понављам, у већој или мањој мери, Папи“. (Дневник писца 1873, стр. 236)
Можда је Христос једина љубав руског народа, и он воли његов лик на неки свој начин, кроз неку патњу. (Дневник писца 1873, стр. 42)
Где је правда, је ли могуће да је свет још толико далеко од ње? Када ће престати несугласице, хоће ли се људи икада збратимити, и шта је сметња томе? Хоће ли икада правда бити тако моћна да ће моћи да савлада људску исквареност, цинизам и егоизам? Где су оне истине до којих се стизало са толико мука, где је човекољубље? (Дневник писца 1876, стр. 226)
Фељтон..XXI век очима Достојевског..део четврти..
Без највише идеје, међутим, не може да постоји ни човек ни нација. А на земљи постоји само једна највиша идеја, и то је идеја о бесмртности људске душе – све остале „више“ идеје живота проистичу из ове једине. (Дневник писца 1876, стр. 393)
Ја тврдим (засад опет без доказа) да се љубав према човечанству не може замислити нити схватити, да је она апсолутно немогућна без вере у бесмртност људске душе. (Дневник писца 1876, стр. 395)
Уосталом, нису Христа тамо [на Западу] науке помрачиле, како то тврде либерали, то се десило и пре наука када је западна црква унаказила Христов лик, када се претворила у Римско царство и када се поново оваплотила у облику Папства. Заиста, на Западу нема више хришћанства, нема цркве; мада има још много хришћана и њих никада неће сасвим нестати. Католицизам није више хришћанство, он прелази у идолопоклонство, а протестантизам се гигантским корацима приближава атеизму и колебљивој, несталној (не вечитој) науци о моралу. (Дневник писца 1877–1881, стр. 454)
На почетку код сваког народа, код сваке националности, морална идеја је претходила зачетку националности, јер она је ту националност стварала. А та морална идеја потицала је одувек из мистичних идеја, из уверења да је човек вечан, да није једноставно земаљска животиња – него да је у вези са другим световима и са самом вечношћу… И имајте на уму, чим се после извесног броја векова (јер и ту постоји закон који нама није знан) почне да колеба и да ослабљује у некој нацији њен духовни идеал, с њим одмах почиње да пада и читав њен грађански поредак, потамне сви грађански идеали који су до тада успели да се у њој образују. (Дневник писца 1877–1881, стр. 470)
Чим морално-религиозна идеја код једног народа дође до свог краја, иживи се, наступа панична и кукавичка потреба да се људи уједине ради „спасења стомака“ – свако грађанско уједињење у таквом случају других циљева не може имати… Али то спасавање стомака је најнемоћнија и најбеднија идеја међу свим идејама које могу да уједине човечанство. То је предосећање краја – почетак краја. (Дневник писца 1877–1881, стр. 471)
Ката