Фељтон..Како сам постао Путиниста..део први

Владимир Путин гради јаку, стабилну и сигурну Русију.

Ко игра по правилима – он је за државу и за Путина који је та правила поставио. Они који воле да заобиђу правила – они су против.

vladimir-putin-foto-ap

Перестројке се добро сећам. У нашим маркетима се појавио Марлборо за 1,50 рубљу и ми смо са ентузијазмом пушили, седећи на огради суседног вртића. Укус му је био магичан, ни близу Космосу од 70 копејки. Нисам ни покушао да их поредим. Нисам назирао будућност, али дим цигарете је осликавао будућност као у америчким филмовима. Сада знам зашто..

А онда је иза свега наступила политика. Интелектуални хор је мрзео Стаљина, комунисти нису намеравали да праве компромисе, Огоњок и „Московске новости“ су непрекидно износили своју истину. Након повратка из војске, наоружан неким непознатим бугарским цигаретама које су се добијале за бонове, по први пут сам се осећао кичерски. Али тада још увек нисам разумео шта се догађа.

То се догодило касније. Наступила је зрелост, а са њом су се разбистриле многе ствари. У једном тренутку сам на ТВ гледао неку дебелу њушку препуну самопоуздања која је жвакала три тупе речи у минути и све је постало неподношљиво. Чиме они могу управљати, ако нису у стању ни да артикулисано причају? Распад у Скупштини се дешавао одвојено од мог живота. До тада се целокупна политика претворила у неку мутну представу без додира са стварношћу.

Али је у стварности почела почела трка за пленом са краћим паузама ради уживања у успеху, што је смешно по данашњим стандардима. Прави бувљак на ком се изненада појавила брендирана одећа. Па ноћни излети у првом БМВ. У сенци руина, кроз прозор се назирала станица. Москва. Све се и протезало до Москве.

555744_organizovano-putovanje-za-moskvu_iff

Рећи да паузе није било, било би погрешно. Одмор је у ствари био период када не важе нормална правила. Постоји чак и књига са насловом „Празник непослушности“, коју сам читао као дете. Ево шта се десило – након нестанка политичке државе, она је почела нестајати и у умовима људи. Стално смо слушали о правилима, која су давно превазиђена, од оних који су се добро увалили и обезбедили.

Земља се поделила на козаке и пљачкаше, а то се посебно јасно видело када се давао мито саобраћајцима. Лагали су и покрали све. Један је ескивирао војску, други је забушавао на послу, нико није плаћао порез. Јасно је било да то не може трајати вечно. У совјетско доба људи су имали какав такав осећај за законитост. Ишли су на посао, имали су боравишну дозволу, итд. Да, и совјетски народ је варао и куповао возачке дозволе, али су то били појединачни случајеви. Неки су крали на послу, али гледајући свеукупно, грађани су били више или мање часни. Уз то, живи су били људи из ратне генерације.

А онда су за неколико година цела земља и сви њени становници постали нелегални и нелегитимни. Ударити печат на шенгенску визу је постало уобичајено. Сви су се могли поткупити. Послови су заобилазили државу и крало се на велико. Пореска је све знала и жмурила због ситног ћара. Разбојништво је постало прихватљиво још од вртића.

И ја сам био саставни део те нелегитимности. Мутио сам како сам најбоље знао и на своје варање нисам гледао као на нешто апсолутно срамотно. Мирно сам исплаћивао плате на црно, тихо делио мито када је било потребно да се региструје возни парк или утаји порез. Истеривао сам продавце који су продавали своју робу на мојим местима. Без зазора сам кријумчарио робу, јер на другачији начин увоз није имало смисла, није се могло калкулисати ценама. Возио сам нерегистровани аутомобил и само дао $ 100 сваки пут када бих га расходовао. Плаћао сам мито у кешу, куповао као правно лице, а радње регистровао на бескућнике. Фалсификовао сам печат, штампао фиктивне фактуре. Чувао сам новац у сламарици и, за сваки случај, купио пиштољ. Дружио сам се са својом бандом и са њима ишао у стрељану.

Покажи овај текст било ком бизнисмену из 90их и он ће потврдити да је и он живео тако и да је то био обичан ситнобуржоаски живот, чак и прилично миран период. Политика се имала утицај на посао у смислу повремених скокова долара, тако да никоме није била битна. Или обрнуто.

Само би понекад неки пијани руководилац започео дискусију на тему живота, која је неизбежно водила ка оном класичном „ко је крив и шта да радимо“. Наслућивао се скори крај у ситуацији са недостатком било каквог излаза. Ми смо сви били нелегални и нелегитимни становници који су здруженим снагама убијали своју земљу. И нико није сносио никакву одговорност за ситуацију, нити је покушао да нешто промени. Паметнији су побегли. Остали су срљали у провалију.

Kata Bucik