Џером Израел
Руси воле западну културу и често, како изгледа, знају више о њој него ми сами. Зашто онда не можемо да се слажемо са њима?
По мишљењу портала „Руско поље“, важно је објаснити једну ствар. Чланак на сајту The Baltimore Sun, чији превод преносимо, аутор је првобитно назвао „У потрази за руском душом“ а заглављу – Руси су такође људи – је дописао амерички уредник сајта.
Мој пријатељица се развела од супруга алкохоличара пре 15 година и подигла је кћер јединицу сама. Она је украсила девојчицину собу сликама Мале сирене, а дуги низ година је дете било окружено играчкама Дизнијеве хероине. Прошлог лета сам њеној кћери за 21 рођендан поклонио мајцу са ликом Мале сирене. Много ју је волела и понела ју је на колеџ где студира уметност.
Моја пријатељица не живи „негде у Америци.“ Она живи у Суздалу, у срцу Русије. Она је недавно гледала „Парк из доба јуре“, дан пре почетка приказивања филма у САД. Руси воле западну културу и често изгледа да знају више о њој него ми. Један од мојих пријатеља на ФБ поставља постове посвећене Фредију Меркјурију, а други „пријатељ“ стално одаје почаст Марилин Монро. И, да, Аеросмит је недавно „запалио“ Москву на фестивалу посвећеном њеној 868-годишњици.
Од почетка трећег разреда сам се заинтересовао за руски и, упркос нашим уобичајено лошим односом са њиховом владом и мом тридесетогодишњем радном стажу у служби САД, два пута сам посетио Совјетски Савез седамдесетих година и два пута Русију у последње две године.
Руска изрека каже да се не може разумети руска душа. Може само да се осети. Још увек покушавам да то урадим.
Но, у Суздалу сам имао откровење. Ишао сам са пријатељицом и њеном кћери преко пруге и одједном смо иза младих стабала која расту дуж пруге видели огромно покошено поље.
На западу је, после олује, сунце полако тонуло. На истоку се уздизало величанствено здање од белог кречњака, украшено куполом – Црква покрова Пресвете Богородице на Нерли, изграђене 1165 године. Стражар је прескакао локве које су са свих страна опколиле цркву, а једна старица га је гледала.
Ова продуховљена, узбудљива слика ми је помогла да схватим зашто се руски понос и љубав према отаџбини преносе са генерације на генерацију. Једино што им се не свиђа у овој огромној земљи су предели на северним географским ширинама. Иако је хладна клима довела до пораза Наполеона и Хитлера, Руси воле топле, летње дане када могу да леже на обали реке и уживају на својим даћама.
Многи гаје поврће на својим парцелама и предају се вољеном националном спорту – прикупљању печурака. Неки се припремају за скору зиму сољењем и стављањем поврћа у тегле. Многи путују у егзотичне земље попут Египта (до недавно) и Грчке, што у совјетско време није било доступно већини људи.
Како обични Руси могу да приуште себи такво путовање, за мене остаје мистерија. На жалост, Русија пролази кроз тешка времена због ниске цене нафте и западних санкција. Али они су врло економични, а многи се постепено упознају са предностима западног пословања. Мој омиљени пример је пољопривредник који је завршио факултет, а онда прошао пут од паковања меда у тегле и трговине овсом до отварања модерне аутоматске фарме са 50 крава музара. Владимир је постигао такав успех у постизању својих циљева, да је постао и члан локалног савета.
Гледајући те људе из дана у дан на ФБ, лупам главом (како би рекли Руси) покушавајући да схватим зашто не можемо да живимо са њима у пријатељству. Док сам био само млађи аналитичар Агенције за националну безбједност (АНБ), моји шефови одељења су редовно путовали у Женеву на разговоре о контроли руског наоружања.
Сада знам да су они били само ситна риба у џиновски владином „рибњаку“, али то показује колико дубоко и на колико нивоа се преговарало са Москвом. Од тада Влада САД има експерте за Русију. Бојим се да данас проводимо мање времена у преговорима са Русијом у односу на време када смо преговарали са Совјетским Савезом.
Руси желе да преговарају, али они такође желе да их поштују и третирају као једнаке. Данас, чим се Владимир Путин закашље, одмах узимамо оружје у руке. Ми смо били савезници у Другом светском рату, а сада имамо заједничку претњу у виду ИГИЛ. Дајте да се ослободимо ове пошасти.
Када сам ушао у древни град Суздал, међу многобројним православним црквама, пријатељица ми је показала место где је некада био градски бордел. Био сам шокиран и упитао: „Како је могуће – међу свим овим црквама“ Она се насмешила и рекла: «Знаш, Џек, ако не погрешиш, не можеш ни да се покајеш». (Волим овај јединствени руски цинизам).
Проучаваоци библије кажу да „покајати се“ дословно значи „добити нови ум“, „окренути се на другу страну.“ У том смислу, покајање је неопходно у нашем приступу Русији. У супротном, ми ћемо бити заглављени у истој старој рутини.