Сергеј Караганов (извод из текста)
Прошла година је била једна од најуспешнијих у историји руске спољне политике. Од латентне конфронтације са Западом, која се назирала и постала очигледна већ током 2013. године, Русија је почетком 2014. прешла на отворену конфронтацију са западним земљама и „прва задала ударац“. Тако су се њени односи са Западом нагло погоршали, уведене су јој прилично незгодне санкције и учињен је покушај да се организује њена међународна изолација. Истовремено су се у савезу западних земаља појачале центрипеталне тенденције.
Покушај да се реализује „смена режима“ путем „дворског преврата“, од самог почетка је била смешна, да би на крају доживела фијаско, као што се могло и очекивати. Наиме, било је планирано да санкције изазову незадовољство руских олигарха и да се подстакне незадовољство ширих народних маса. Уместо тога, руско друштво и представници руских елита суочени са снажним притисцима споља ујединили су се око Кремља.
Одвојио се само један микроскопски део. Још је важнија чињеница да је сједињењем са Кримом и пружањем подршке устаницима на југоистоку Украјине омогућена реализација бар онога што је најнеопходније и што представља минимум. Наиме, створени су услови за спречавање даље експанзије западних савеза на територијама које Москва доживљава као простор од виталне важности за сопствену безбедност.
На жалост, ширење западних савеза није могло бити заустављено путем договора заснованог на узајамном уважавању, него искључиво оштрим политичким потезима. Испоставило се да партнери не разумеју ниједан други језик, или не желе да га разумеју. Сада се они навикавају на нову стварност и нова правила игре, заснована на поштовању интереса Русије.
На путу економског окретања Русије ка Истоку 2015 године су учињени важни кораци. Почеле су да функционишу територије убрзаног развоја које обећавају прилив руских и страних инвестиција. У контексту општег пада спољне трговине због економске кризе, у контексту пада цена енергената и девалвације рубље увећан је удео азијских тржишта у спољној трговини Русије. И тај удео има тенденцију да и даље расте, услед чега структура спољноекономских веза постаје у већој мери избалансирана и исплатива. Договор између Русије и Кине о успостављању спреге између Економског појаса Пута свиле и Евроазијске економске уније потенцијално отвара огромне могућности за стварање новог центра економског раста у Централној Азији, заједно са оближњим областима Сибира и западне Кине.
Укратко речено, руска политика у спољном свету била је успешна у већини њених праваца. У свим маневрима она је била стратешки оправдана и доследна. Успела је да такмичење за међународне позиције пренесе у сфере где је Русија јача, тј. у сферу војне политике и у сферу борбе интелекта и воље. Можемо честитати нашим дипломатама, нашем војном и политичком врху, и целој Русији коју они представљају. Међутим, не треба се радовати пре времена. На крају готово увек (а нарочито у савременом свету) могућности и утицај земље одређују економска моћ, технолошки ниво и квалитет људског капитала.
Подразумева се да и квалитет руководства игра важну улогу. На пример, САД су почетком 2000-их неоспорно биле водећа економска и технолошка сила. Војни буџет им је био већи од војног буџета готово свих осталих земаља света, заједно узетих. Америка је и у моралном смислу умногоме важила као водећа земља. Али, све те предности су прокоцкане између осталог и због лошег руководства, коме је успех помутио разум, што је довело до пораза у ратовима, до одлагања неопходних економских реформи и гомилања дуга.
Руска елита и руководство засада нису искористили конфронтацију и успон патриотизма за унутрашњи, пре свега економски препород на било којим основама – либералним или антилибералним. Тачније, на споју једних и других. Без тога ће Русији бити све теже да остане на висини садашњих сјајних успеха спољне политике.
Аутор је декан Факултета светске економије и међународне политике Националног истраживачког универзитета „Висока школа економије”
Чланак на руском језику на порталу Российская газета
Ката