Ови дана је у званичној посети београду боравио Заменик Премијера Руске Федерације господин Димитриј Рогозин. У току своје дводневне посете састао се са многим функционерима Владе Републике Србије и личностима из јавног и страначког живота. Том приликом договорени су многи облици сарсадње између Републике Србије и Руске федерације, мада је онај најзанимљивији део, који се односи на војнотехничку сарадњу углавном остао ван домета медија и и своди се у многоме на шпекулације.
Шпекулацијама није одолела ни страна штампа, која је у сензационалистичко-навијачком тону са одређеном дозом стрепње указала на могуће наоружавање Србије, што наравно њима и не иде баш у прилог. У већини чланака објавњеним на иностраним порталима, истиче се да би овакви потези „могли да нашкоде европском путу Србије“ , уз преношење опаски заменице премијера Републике Србије да (Рогозин) „Гледа своја посла“.
Веома мало званичних информација је дошло у јавност. Уз ово , треба имати у виду да разговори о куповини Руског наоружања трају годинама, без икаквих конкретних и значајних резултата. Камазове шасије нису новост, и хаубице са оваквим подвозом су већ рађене за тржиште Пакистана, док је прича о центру за ремонт ваздухоплова већ добија стартус легенде.
Осврнимо се на разлоге штурог информисања од стране медија. Опште је познато да је Војсци Србије потребна темељита модернизација, како у техничко-технолошком смислу, тако и у коренитим кадровским и образовним променама. Ово није тајна, а разлози оваквог стања леже у многим факторима. Немар и небрига нису појаве, већ систематски покушај да се војска Србије држи у положају који ће осигурати њену немоћ у случају било каквог војног сукоба. Са друге стране, наоружавање Хрватске би требало да створи одређеног лидера у региону, који би био у стању да додатно изврши притисак на Републику Србију. Наоружавање Војске Републике Хрватске има посебно опасну димензију, посебно ако се узме покушај да се на силу промени структура БиХ, где су поједини хрватски политичари јавно изјавили да ће у покушају да Република Српска распише референдум о самосталности, послати војску да се овакве тенденције сасеку у корену.
Ситуација у којој се налази Премије Владе србије, господин Александар Вучић није ни мало једноставна. Ситуација се све више и више кристалише, простора за маневар је све мање, а претње безбедности РС су све веће. Иако су све анкете, чак и западне показале да је заинтересованост грађана Србије за Европску унију и Евроатлантске интеграције на рекордно ниском нивоу, поједини елементи покушавају, слично ономе што се дешава у Црној Гори, да по хитном поступку „угурају“ Србију у НАТО. Ови фактори не предтављају значајну силу по питању подршке народа, али су итекако значајни кад се узме у обзир количина новца и других средстава којима располажу и подршка коју уживају од стране западних лидера.
Свестан овакве позиције, премијер РС нема другог избора осим да ћути, и да пушта медије да спекулишу о могућој набавци. Шта год да је договорено иза затворених врата, тешко да ће моћи да поврати равнотежу. Неодлучност Српске владе потиче од страха да не уђе у још један војни конфликт са НАТО пактом, са изгледима да изгуби рат за 3-4 дана. Америци није страно да измисли разлог за једни преконоћну инвазију са огромним шансама за успех и малим пројектованим бројем жртава. Са друге стране, постоји ризик од Српског „Мајдана, који би највероватније био осуђен на неуспех, али би дао за право западу да још тешње економски и политички стегне Србију под окриљем „Кршења људких и мањински права“.
Овакво стање ствари доводи до размишљања „Куда даље“. Јасно је да НАТО пакт неће дозволити да Србија стане на ноге, било као чланица ове алијансе, било као неутрална земља.
У оваквим ситуацијама види се да Србији неје довољна само војна подршка, већ и снажна политичка, што је у оваквој ситуацији, једина у стању да понуди Руска Федерација.
Милош Младеновић