Никита Бондарев
29 децембра прошле године телефонирао ми је један српски колега и инсистирао да одмах решимо неко не много важно питање. „После тога почињу ти ваши непрекидни новогодишњи празници и до 13 јануара нећу моћи никога да нађем и ништа да решим“, констатовао је он, чини ми се са извесном дозом негодовања.
Тачно је, од 31 децембра до 10. (а не 13.) јануара Руси се заиста „опуштају“. Скоро као у „Сибирском берберину” Никите Михалкова. У том периоду је заиста са било ким у Русији прилично тешко успоставити контакт, ако је уопште и могуће. Чак и ако некоме пође за руком да пронађе потребног човека, одговор ће се најчешће свести на изговор: „Нисам сада у Москви, не могу ништа да урадим“, или: „Ја сам у Москви, али мој заменик је отишао код таште у село близу Самаре. Тамо телефонске линије не раде, а без њега не могу ништа да урадим“, итд. Вероватно, људе са стране тај наш „зимски сан“ може помало да иритира. Ја то у потпуности разумем.
Али зар су Срби по том питању бољи? Не да нису бољи, него су и гори. У прве две недеље јануара Срби и сами имају исто толико празника. Имају Божић, па онда своју славу, па иду на славу код кума, па код комшије, па код директора… Затим долази српска нова година, коју и ми у Русији такође обележавамо али далеко скромније, и не зовемо је „руска“ (утолико пре је не зовемо „српска“). Дакле, и код Срба има исто толико празника, с том разликом што се Срби претварају да у међувремену нешто и раде. Шта је боље – поштено руско dolce far niente, или узалудно упињање Срба да иду на посао и нешто раде између Божића и славе? Донедавно ми се чинило да је ово питање реторичко..
Мислим да је управо то оптерећење због великог броја празника у првим недељама јануара довело до конфузије у интервјуу који сам дао за српско издање једног листа популарног на Западу. Од редакције сам добио питања везана за посету Дмитрија Рогозина Србији, и одговорио сам како сам могао. А могао сам да одговорим на руском, а не на српском. У том тренутку сам био у својој викенд-кући, у насељу удаљеном 100 км од Москве, без уобичајеног брзог интернета, тако да сам одговоре на питања писао у телефон. Одговори су послати преводиоцу, овај је све брзо превео и текст је објављен. Чим сам видео тај интервју у штампаној варијанти схватио сам једну просту ствар: ипак би било боље да се и Срби почетком јануара одмарају, као што то раде Руси. После превода текст није нико погледао – ни новинар, ни лектор, ни коректор. Сувишно је и помињати да тај превод није ни мени послат на коректуру. Вероватно су сви много журили да стигну на славу.
Тако је бивши руководилац „Руских железница“ (РЖД) Владимир Јакуњин у тексту постао Јанукин (добро је што није Менухин), библијски цитат којим сам хтео да завршим свој „божићни“ интервју изгубио је сваки смисао јер је премештен тамо где му није место, итд.
Никога ни за шта не кривим. Знам да су криве славе. Како је могуће редиговати неки тамо интервју када ти је код куће постављена „совра” и чека те прасе?
Због тога, с обзиром да волим и поштујем српски народ, одлучио сам да изнесем своје мишљење о истој тој теми, али овога пута детаљно, у својој режији и на одличном српском језику – захваљујући колегама из „Руске речи“. Управо овај текст ја препоручујем свима који су заинтересовани.
Ката