Никита Бондарев
Односи између Русије и Србије у свим могућим сферама заиста су постали интензивнији током претходне две-три године. Нећу погрешити ако кажем да ни са једном другом постсоцијалистичком земљом Централне и Југоисточне Европе у поменутом периоду Русија није развијала односе тако интензивно као са Србијом.
Због чега је то тако? Звучи парадоксално, али на билатералне односе између Србије и Русије веома позитивно су утицале економске санкције – како оне које су уведене Савезној Републици Југославији 90-их година, тако и ове што је Запад данас увео Русији. Захваљујући економским санкцијама 1990-их у Србији су сачувани велики објекти за инфраструктурне инвестиције у сфери енергетике, нафтне, гасне и хемијске индустрије, металургије, рударства и саобраћаја. У тренутку када се Русија опоравила од шока „демократизације“ и тржишних реформи, тј. негде средином 2000-их, у Србији су руски инвеститори још имали у шта да улажу.
У суседној Бугарској, на пример, у том тренутку је већ било далеко мање објеката за руске инвестиције. Грешка крупног руског бизниса састојала се у томе што смо ми у оном тренутку игнорисали српске медије и српски агро-индустријски сектор. Као што сви добро знате, главни инвеститори у српске медије и српску пољопривреду били су Немци и Аустријанци. Русији такве „ситнице“ у том тренутку једноставно нису биле занимљиве. Она се заинтересовала за металуршки комбинат, а некаква тамо издавачка кућа – шта ће нам то? Какав се тираж тамо може постићи, каква може бити зарада?
Исто је важило и за пољопривреду – зашто да увозимо јабуке из Србије када имамо јабуке из Пољске које су нам ближе и ништа нису лошије? Шта ће нам српски сир када имамо француски и немачки?
Економске санкције које је Русији увела већина европских земаља (али не и Србија) приморале су многе у Русији да се замисле… Воће и поврће, млечни производи и месне прерађевине из Србије у овом тренутку су невероватно тражена роба. У свакој московској продавници може се наћи бели сир из „Млекаре Шабац“, који се на руском зове „српски сир” („сербская брынза“). Можда он и није врхунског квалитета, али зато га има много.
У појединим великим мрежама московских продавница може се купити сушено месо фирме „Златиборац“. Златиборска пршута је данас фактички потиснула италијанску пршуту, и карактеристично је да се нико не жали, сви су задовољни, јер српска пршута није ништа лошија.
Мало је тежа ситуација са воћем и поврћем из Србије, јер се оно не може откупљивати у великим количинама с обзиром да су велики аустријски и други западни аграрни холдинзи унапред откупили све приносе за неколико наредних година. Већи део хладњача за складиштење пољопривредних производа у Србији такође припада Аустријанцима, Немцима и неким западним фирмама. Ако Русија хоће да увози воће и поврће из Србије у количинама које су Русима потребне, неопходно је да сама ствара у Србији сопствене центре за логистику, хладњаче и центре за прераду намирница које се брзо кваре (на пример малина, које је далеко лакше превозити у виду воћне каше или сока).
Поред тога, руске банке треба да отворе кредитну линију за српске пољопривреднике како би они могли добијати позајмице на рачун будућих приноса, а не да зависе од прекупаца (када је реч о куповини пољопривредних производа унапред и под дампинг ценама у Србији су веома активни прекупци из Азербејџана). У Русији ће бити мало српског воћа и поврћа, иако је тржиште огромно, све док сви поменути моменти не буду узети у обзир.
Ката