Фељтон..Неутралност на Балкану? Ни студена ни врућа..део пети

Никита Бондарев

 

Што се тиче инвестиција у српску железницу, то је прилично замршена прича. Рекло би се да је Владимир Јакуњин још као директор РЖД обећао Србији прилично велику суму за реструктурирање железничких пруга. Током 6-8 година инвестирано је укупно две и по милијарде евра. Међутим, већ са првом траншом железничког кредита искрсли су неки проблеми. У претходном сусрету са Путином Вучић је рекао да су за то криви српско Министарство саобраћаја и институција која је требало да припреми студију оправданости инвестиционог пројекта, да направи предрачун итд.

 

download

 

Посебно је нагласио да су кривци већ кажњени. Затим је функцију директора РЖД напустио Владимир Јакуњин, а он је познати србофил – у више наврата је лично посетио Косово и све највеће српске манастире, организовао је достављање Благодатног огња у Београд, итд. Искрено речено, нисам сигуран да ће тај пројекат функционисати без Јакуњина. Колико ми је познато, у последњем Путиновом и Вучићевом сусрету није учињен некакав крупан корак у решавању судбине „железничког новца“. То питање и даље „виси у ваздуху“.

 

Што се тиче улагања у српску војну индустрију, проблем је у томе што је она у СФРЈ била организована тако да се практично ништа није склапало нити у потпуности производило на једном месту. У крагујевачку фабрику делови су стизали из Словеније и Босне, а у фабрику у Босни – из Србије и Македоније. Данашња српска војна индустрија је као део некакве слагалице која се никако не може склопити у једну целину без осталих делова – словеначког, хрватског и босанског. Због тога су и Русија, и, рецимо, Кина, опрезне када је реч о инвестирању у српску војну индустрију.

 

Када би било могуће организовати неки концерн у чијем би саставу била војноиндустријска предузећа различитих република бивше Југославије, тада би инвеститора било напретек. Нажалост, тешко да је то данас могуће.

 

Што се тиче испоруке руског оружја Србији, треба имати у виду да је Србија у зони којој НАТО посвећује посебну пажњу. Србија учествује у многим партнерским програмима са НАТО-ом, и руководство алијансе је у више наврата изјављивало да ступање Србије у НАТО није немогуће уколико буде испоштован низ услова.

 

У таквој ситуацији је врло мала вероватноћа да ће НАТО дозволити Русији извоз савременог наоружања и борбене технике у Србију. Овде је кључна реч управо САВРЕМЕНОГ. Када је реч о транспортним хеликоптерима и камионима тегљачима, о којима је заправо и вођен разговор приликом последње Вучићеве посете Москви, тако нешто је могуће, јер то не представља директну опасност по НАТО.

 

Ката