Испочетка се код нас много говорило о томе да се „Украјинци освешћују“ – јер ће се, наводно, чим пропадне њихова привреда, они одмах освестити.
Онда се много говорило о томе да се нико никад неће освестити – јер, што је гора ситуација у Украјини – то је већа мржња постмајданске браће према Русији.
Стварност се, по свему судећи, испоставила уједно и сложенијом, и простијом. Једноставо не треба сводити Украјину на заједнички именитељ. Четрдесет милиона људи – како их је могуће генерализовати?
Постоји огроман део украјинског друштва који се никада неће освестити, већ ће, напротив, бити све огорченији и огорченији.
Постоји огроман део друштва који се односи према Русији са симпатијама; шта више, у Украјини још увек живе милиони људи који себе сматрају Русима.
Постоји и трећи, и, вероватно, најобимнији део друштва, који нагиње час према првим, час према другима, али у ствари – једноставно живи и неминовно бира живот.
У тренуцима ескалација и, могу да кажем, беса, чују се само гласови првих. Појединци су могли иступити против њих, Олеса Бузину је то коштало живота –да је само њега: убијено је на десетине, рањено на хиљаде сличних.
Међутим, веровање да се цела Украјина једном за свагда може застрашити поворкама са бакљама и очигледном хистеријом је, наравно, наивно.
У Харкову су протестни проруски митинзи у пролеће 2014. године окупљали стотине хиљада људи. У сваком већем украјинском граду било је сличних људи – у некима мање него у Харкову, али једноставним сабирањем јасно је да је било реч о милионима људи.
Тренутак, који се зове истина, догодио се недавно у директној емисији Матвеја Ганапољског – либералног новинара који верно служи Киеву, Мајдану и „АТО“-у.
Аутори емисије су успели да спроведу анкету на тему „Да ли би Украјинци прихватили да партије и политичари из Донбаса буду представљени на свеукрајинским изборима“. Студију се јавило четрдесет хиљада људи – овај узорак по броју испитаника превазилази свако социолошко истраживање.
До последњих минута емисије однос је био следећи: 52% за присуство политичара и лидера Донбаса на украјинској политичкој сцени, 48% против. Буквално у последњем тренутку однос се изједначио – било је 50 према 50.
Ганапољски се свим силама трудио да покаже смиреност и претварао се да анкета ништа не доказује. Међутим, прошлогодишње уверавање руских империјалиста (који су пали у патриотску немилост) да је „Украјина подељена на пола“ – уверавање, које је чак и овде, у Русији, одавно ослабило – изненада је добило блиставу потврду. Обесхрабрујуће једноставно!
Нестабилна социјална ситуација у Украјини, војни апсурд „блокаде Крима“, туче у парламенту, сукоби Сакашвилија и Авакова, очигледна несамосталност украјинске власти, мучан осећај због неспособности да се војно реши ситуација у Донбасу – све је то, није ни чудо, натерало део украјинског друштва да подигне главу.
Разумни људи у Украјини све јасније схватају да без трговине са Русијом и контакта са Русијом – нема никакве Украјине. Пријатељски, срдачни, љубавни односи Запада према Украјини – су највећи украјински блеф новог века.
Шеф француске обавештајне службе је изајвио да су САД лагале о присуству руских трупа у Украјини. То је превара – очигледна и отворена превара. НАТО неће доћи. А Обама ће отићи.
Спољни јавни и државни гарантовани дуг Украјине је 30. септембра 2015. године износио 46,5 милијарди долара. 2016. године, а по проценама владе – ове цифре ће само расти. Укупан обим јавног дуга износиће око 62 милијарде долара или 66,4% БДП-а, и ако урачунамо и дуг за који гарантује држава од 18,6 милијарди, добићемо 86% БДП-а.
Гарант украјинске независности може бити, ма како чудно звучало, само Русија.
Атмосфера у Украјини се мења скоро невидљиво, рекло би се неприметно – али се ипак мења.
Извините што за пример узимам себе, али мислим да и мој случај доста тога показује: у протеклој години, моје књиге су престале да се испоручују у Украјину – за сваки случај; иако ни у какав санкциони списак ја нисам заведен.
Да, наведен сам у, најмање два интернет-списка „непријатеља Украјине“, које су сачинили активисти и остали душебрижници; да, филм „Осмица“ по мојој причи био је други филм који је забрањен у Украјини – још у време Мајдана – али званично моје књиге нису забрањене.
Зашто их, с друге стране, забрањивати, ако књижаре нису преузеле иницијативу и нису их ни тражиле.
Последњих месеци сам из неколико украјинских градова са чуђењем добио извештај да су моје књиге (и не само моје, већ и других симпатизера „Руског пролећа“) поново почеле да се увозе и то у великим количинама – јер за њима постоји потражња. Овде је приметно неко слабљење надзора и одређена храброст књижара: „Ево како ми радимо“.
Не говорим ово због себе, разумете – ово је само илустрација; сличних примера је много.
По многим мерењима, Украјина је почела све чешће да гледа руску телевизију и да више посећује руске интернет-медије, и то државне, а не опозиционо-либералне.
Значајно је да сада то није инвазија ботова, као што је био случај за време „Руског пролећа“ – већ десетине и стотине хиљада посета веома мирних и веома пажљивих читаоца.
Када сам пре пола године написао у блогу да председник Украјине може постати Александар Захарченко, чак и моји најближи сарадници су реаговали на то прилично скептично: кажу, можда.
Данас је, такође, та ситуација, још како далеко.
Али, таква опција више не изгледа тако фантастично.
Постоје, међутим, и друге опције.
Сви расправљају о Рамзану Кадирову – руском патриоти и, како он сам себе описује, „пешадинцу Владимира Путина“.
Некада је Рамзан, и то није тајна, био пешадинац који је ратовао против Путина.
Када сам радио у Донбасу, где сам претходних месеци био више него код куће, нашао сам занимљиву статистику: бораца, који са украјинске стране прелазе на страну Донбаса – и даље има неколико пута више, него бораца који беже од устаника у украјинску армију.
Десетинама се мере пребези из укрaјинске војске.
Парадокс зар не: Донбас, ако погледате карту, је мааали део огромне Украјине. Али нешто тера људе који су устали на оружје да верују у ову страну, у ову истину и у ову снагу.
Не треба се опраштати са целом Украјином: то је оно шта желим да потенцирам.
Не треба настављати фрустрацију и, нарочито, огорченост. Украјина је веома разноврсна.
Не треба да нас чуди ако једном прочитамо у новинама Известија колумну бившег, како га они зову, киборга, о томе да нико никада неће раздвојити руски и украјински народ. И да тај киборг још свима, који угрожавају ово вечно пријатељство, предложи да се окупају у Дњепру.
„Као пешадинац Александра Захарченка, могу вам обезбедити водено очишћење“, – поручиће им киборг.
Једино не знам, шта ће у том случају радити Галопољски; али то су већ детаљи.
Можда ће управо он правити репортажу са купања у Дњепру.
Захар Прилепин.