У протеклих неколико дана ове просторе је потресло низ дешавања која, би у свакој нормалној држави, био јасан сигнал да је потребно нешто мењати.
Након информације да је Оливер Ивановић осуђен на 9 година за почињене злочине над Шиптарима директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић изјавио је да нема дилеме да ствари треба да се решавају разговором и дијалогом, али за столом на којем нешто чека и Србију, а не за столом за којим се само Србији испоствљају обавезе.
Како је премијер у том моменту био у Давосу где је трчао по ходницима у нади да ће се срести са неким од битних европејаца , са те дестинације је стигла и његова реакција на одлуку о изрицању пресуде Оливеру Ивановићу.
И није ме зачудила, ни што је у супротности са изјавом коју је дао Марко Ђурић а ни по садржини.
Премијер је био изричит да ће се преговори наставити по сваку цену.
На крају ми морамо да водимо рачуна о европском путу Србије , на коме нам стоји Косово а односи са Приштином су услов за улазак у Европу, а Оливер Ивановић ту може само да смета (иронична примедба аутора).
Ја сам извела тај закључак из премијеровог излагања. Остављам простор да грешим.
Ватерполисти су нас обрадовали трећим узастопно освојеним европским златом. Гледалиште у Арени нас је на отварању европског првенства у ватерполу, подсетило на сву искривљеност и лицемерје власти која врши невиђен терор над менталним здрављем властитог народа.У Арени се чуо непрестани заглушујући звиждук присутних на помен имена премијера и председника државе, док нас премијер путем одређених , његових тв фреквенција непрестано убеђује како је омиљен и како нема бољег. С друге стране на главном одбору или како год да се зове тело које доноси одлуке у СНС, чуо се аплауз у трајању од 3 минута и (мислим) 48 секунди, присутних на заседању и то у стојећем ставу на помен да је вођа одлучио да „избора буде“.
И док су хиљаде људи поздрављали ватерполисте на балкону Скупштине града Београда и очекивали најављених седморо ученика Математичке гимназије који су на Међународној олимпијади у Казахстану освојили три златне, једну сребрну и две бронзане медаље,они се нису појавили. У последњи час из протокола Скупштине града речено им је да, из безбедносних разлога, не могу да присуствују прослави на балкону. Срушио би се балкон да је седморо ученика стало на њега. Овде би посао одрадио добар статичар и грађевински инжењер. Међу владајућом структуром их нема а на другој страни неће да их траже.
-Министар Вујовић је запамћен по сада већ ( тако брзо) антологијској изјави да лекари, просветари и радници у култури слободно нађу другу државу ако им се не свиђају његове“реформе“. И да, то је онај исти министар који је веома емотивно поднео чињеницу да га службеница у пошти није препознала.
-Сазнали смо да премијер себе види (на отварању железничке станице Центар (Прокоп) која је отворена само да би се нешто отворило у предизборној кампањи) као кондуктера у возу који ноћу чита. У окружењу у коме се свакодневно налази, не може другачије ни да се осећа. Овде напомињем да ни у најгорем случају не желим да увредим кондуктере. Мада би се највећи број њих сложио самном да са образовањем и звањем које поседују, не могу водити државу.
Само нека он себе види како год хоће. Јаг а видим какав јесете.
Није проблем овог народа он него сам народ.
Све се дешава пред нашим очима . Као у серији “Грлом у јагоде”. Сваки дан хронологија наше реалности или хронологија једне изгубљености.
– Јуче ми постави питање млад човек: “А шта је то Русија за нас урадила?” На шта сам му ја, већ изиритирана толико често постављаним баш тим питањем, одговорила:“ Да никада није урадила баш ништа до онога што је урадио цар Николај други у Другом светском рату, сви који постављају то питање,и они који су свесни истине, не би имали претка који је поседовао мушку полну ћелију из које су се излили. И ако већ Русија никада није помогла, онда је логично да идемо у наручје Немачкој јер она јесте…… Само у Другом светском рату нам је помогла да нас има мање за око 2.000.000“. Остала страдања која смо доживели од те државе нисам бројала.
– Свакога дана се стварају неки нови десни, леви, патриотски , и није ни важно какви блокови и коалиције. Сви се утркују да покажу ко је већи патриота и ко више мисли добро народу. Свакодневно га цепају на све ситније делове. Слуђују га својим деловањем и наступима. Свако ко има приступ било ком медију са националном фреквенцијом коју контролише владајућа мањина, је изманипулисан.
-Из дана у дан се дешавају неки ситни протести. Од стотинак људи, громогласника. Они имају мегафоне и обраћају се присутнима паролама о овоме или ономе,Све усмерено против владе, лошег вођења државе, проблема који се тичу лично њих. Прете мети за пикадо куваном шпагетом.
– Премијер се појави на конференцији за новинаре (што је баш чудно јер се тако РЕТКО појављује пред камерама, плашим се да отворим кесицу са инстант кафом да га не бих, нехотице, скувала у џезви) и врло лоше говори о ДСС. У истом тренутку мени стиже смс порука из које дознајем да у мом граду СНС И ДСС излазе заједно на изборе (где и сада партиципирају у власти у коалицији) .
Моја процена је да ће се на изборном небу Србије до одржавања избора појавити бар још 3.500.000 странака патриотске опције, исто толико леве опције и неких коалиција, тако да ћемо свако имати своју странку И свако ће бити у једној коалицији.
Да није тужно било би смешно. Из свог тог метежа као победник ће изаћи онај ко има паре, медије и јасну подршку са запада. То је једина формула по којој се избори добијају овде. Све остало је смехотресна олимпијада.
А запад? Запад се распада. Подсећа на распадање органске твари. Заудара. Због похлепе, непринципијелности, недоследности, лицемерја, лажи, обмана, самовоље. И сад се поставља питање: Зашто онда Србија слепо жели у ЕУ И НАТО?
Шта смо постали? У шта смо се претворили и куда смо то кренули?
Од оног народа који је у свим биткама и ратовима (наравно ослободилачким) у којима је био директни учесник, био на страни победника. За који су велике војсковође које су припадале супростављеним војскама, говориле да је јуначки, који је из својих колевки подигао најбоље војне стратеге, научнике, раднике сељаке. Чије су мајке одгајале кћери и синове за пример.
Шта нам се догодило??
Јасно је шта нам се догодило. О томе у неком наредном тексту.
Страшно је, што то што нам се десило може да сагледа мали број људи и исто толико је спремно да се бори да уклони узрок последице.
Весна Ристановић