Начин организације власти и методи управљања, које примењују тоталитарни режими, слични су и не зависе од идеолошких нијанси.
Пише: Ростислав Ишћенко
Идеолошки је Украјина подељена на русофиле и русофобе, отприлике попола. Постоји резерва радне снаге, која је способна да обезбеди „водећу нацију“ материјалним добрима. Само што је „водећа нација“ поставила тако ограничене управнике да нису успели да искористе повољну ситуацију (совјетско индустријско наслеђе + милиони „нетитулираних“) и срушили су како економику, тако и државност.
Ипак, у већини земаља потенцијална раса господе бројчано значајно надмашује „инфериорне класе“ (иначе, узгред речено, они не би имали шанси да угуше друге националне групе и да истакну своје право на лидерство). Не може се дуго пљачкати. Чак је у хитлеровској Немачкој Јевреја било довољно само за једну „кристалну ноћ“, а затим су морали да траже друге изворе да обезбеде благостање „правих Аријеваца“.
Kaда се нацистичка држава судари са несразмером потражње новонајављене господе (из хаустора) и постојећим материјалним ресурсима, десиће се четврто.
Ову противречност могуће је решити на два начина. Први је, ако је нацистима припала доста јака држава – путем војне агресије.
Хитлерова Немачка је обезбеђивала уравнотежени буџет на рачун спољних зајмова, а зајмови су се покривали на рачун пљачке освојених земаља.
Али, нема свака земља јаку армију и слабе суседе. Например, савремена Украјина, ако кога од суседа нападне – сама ће бити освојена.
Због тога су кијевски нацисти одмах после освајања власти, почели рат против руског становништва. Обраћам пажњу на то да у Донбасу пљачкају не само „добровољачки“ (нацистички) батаљони, него и регуларне војне јединице, које су потчињене Министарству одбране. Држава не само да се није борила против те појаве, већ ју је и морално подстицала.
Ради се, дакле, о истом покушају – да се проблем „националног поноса“, који нема довољно ресурса за слатки живот, реши отимачином, али само унутар своје државе.
Украјински нацисти су брзо схватили да их пљачкање у Донбасу скупо кошта – могуће је не вратити се кући. Због тога сада стиже све више саопштења о томе, како „хероји“ и „патриоте“ Украјине пљачкају мирно становништво у дубокој позадини, укључујући Кијев и чак своју Галицију. То значи да је отпочео процес самопрождирања нацистичког режима. Када нема „туђих“ објеката, или их је недовољно за пљачку, морају да се означе „туђи“ међу „својима“.
Пошто се ништа не производи, већ се само масовно краде, ресурси почињу да се исцрпљују вртоглавом брзином, и потребан је све већи број „туђих“ како би се издржавао све мањи број „својих“. На крају „својих“ постаје тако мало, а њихови апетити су тако велики, да убрзо чак и напола уништено друштво схвата да је једноставније убити „надљуде“ и преживети, док они нису убили тебе и нису умрли на твом лешу.
Од тога почиње процес чишћења друштва од нацизма. Чишћење се не дешава одједном. На смену једног нацистичког режима може да дође други – не мање нацистички, само са другим личностима на челу. Али, са почетком канибализма унутар једне врсте, вртоглавим темпом почињу да гину најактивнији међу онима који једни друге уништавају у борби за топло место, идејни и мотивисани нацисти. А друштво, коме је реализација нацистичких идеја донела само глад, беду и губитак позитивних перспектива, брзо почиње да се разочарава у нацистичке концепције.
Проблем нацизма је у томе што он не може да постоји, ако не убија ради прерасподеле ресурса. И није важно, где он убија – у својој земљи или ван ње. Врло брзо многима (земљама и народима или грађанима властите земље) постаје јасно, да је уништење тоталитарне нацистичке државности једина гаранција властитог преживљавања.
Логично би било упитати: зашто од сличне болести не пати тоталитаризам буржоаско-демократски или комунистички?
Због једног једноставног разлога. Буржоазија тежи ка стварању нових богатстава. То је – наследна црта буржоаске економије. Комунизам тежи светлој будућности, која такође претпоставља нагло повећање општељудског богатства, које омогућава реализацију комунистичке идеје ослобођења рада и расподеле „свакоме према потребама“.
То јест буржоаски и комунистички тоталитаризам потискују опоненте, покушавајући да консолидују ресурсе друштва, ради реализације идеје стварања. Није важно да ли је стварање за све или само за елиту. Важно је да се ради о стварању нових ресурса.
Радикално-националистички тоталитаризам (нацизам) пак изграђен је на идеји прерасподеле ресурса у корист „бољих“ по рођењу.
Али, прерасподељујући у своју корист и лакомислено трошећи оно што су створила претходна поколења, може лако да се разруши све што се има, али је немогуће створити нешто ново, чврсто и перспективно. Нацизам је управо због тога увек ограничен у времену и простору, и добијајући чврсту и перспективну националну државност, у кратком историјском року је доводи до пропасти.
Народ који живи у држави инфицираној вирусом нацизма, на жалост, увек плати непропорционално велику цену за изненадно просветљење.
Ката