Без обзира на крајњи резултат, бурне дискусије по питању гласања за поверење влади Мила Ђукановића које су се током неколико дана развиле у Скупштини Црне Горе, постале су потврда општих тенденција које се одвијају у овом тренутку на Балкану и у Европи у целини. Ради се о кризи традиционалних владајућих елита и започетој “прерасподели” читавог политичког пространства.
Та криза се у Црној Гори пројавила расколом између дугогодишње владајуће коалиције коју су чинили Демократска партија социјалиста (ДПС) са премијером Ђукановићем на челу и Социјал-Демократска партија (СДП) на челу са председником парламента Ранком Кривокапићем. То се десило после изјаве Кривокапића да ДПС више не може да рачуна на подршку СДП и да је актуелна влада изгубила поверење народа. [http://ria.ru/world/20160126/1365590074.html#ixzz3yQm4sJg2]
Поред тога, током расправе у Скупштини, Кривокапић је отворено оптужио премијера за вишеструко фалсификовање резултата свенародног гласања, а посебно “парламентарних избора 1990. године и референдума о државном статусу 1992. године”. [http://ria.ru/world/20160126/1365491685.html#ixzz3yQo0XYh8].
Ђукановић је одговорио да у таквом случају фалсификовањем може да се сматра и референдум из 2006. године о независности Црне Горе, јер “ако су резултати свих избора фалсификовани, не може бити да је само референдум био частан”.
Унутарполитичку кризу у Црној Гори треба разматрати у контексту опште ситуације на Балкану, а посебно у складу са аналогним унутарполитичким процесима који се одигравају у суседним балканским земљама. Парламент Македоније је после оставке премијера Николе Грујевског 18. јануара текуће године донео одлуку о самораспуштању. Овде је карактеристично да је (иако је механизам оставке владе прописан још у међупартијском споразуму о изласку из унутарполитичке кризе који су уз посредништво ЕУ потписали македонски политичари у јулу 2015.године) опозиција на челу са Социјал-демократским савезом већ обећала да ће бојкотовати предстојеће изборе, увидевши у њима тежњу Грујевског да одигра политичку комбинацију са циљем да задржи власт владајућој ВМРО-ДПМНЕ партији.
Ових дана је и влада Србије наговестила оставку. Српски премијер Александар Вучић је образложио овај корак тиме што су земљи потребне “још 4 године стабилности” да би се припремила за приступање Европској Унији. У овом случају владајућа коалиција тежи да искористи погодне за себе прогнозе социолошких служби (које на предстојећим изборима дају предност од 50% владајућој Српској напредној странци – СНП), како би, ослањајући се на вољу бирача, могла спроводити још жешћи евроатлански курс, а посебно да би добила могућност да не одржава референдум о приступању Србије Европској Унији (пошто се овој идеји без колебања противи отприлике 40% српских бирача, од којих притом отприлике 20% тражи од власти јасну преорјентацију према Русији).
Спекулативне политичке рачунице су присутне и због дејстава црногорске власти. Али овде постоји и одређена специфичност. Јавни протести који се не смирују последњих месеци против отворено прозападног курса кабинета Мила Ђукановића, а посебно против приступања Црне Горе НАТО пакту, као и маневрисање Подгорице поводом тога, терају на размишљање. Да додамо да одржавање референдума о приоритетима спољне политике за црногорску власт представља још опаснији корак него за њене српске колеге. Према подацима социолошких истраживања, против ступања Црне Горе у Североатланску алијансу спремно је да гласа 43-45% учесника могућег плебисцита.
У земљи се, упркос свему, активно одвија кампања за скупљање потписа за спровођење референдума о интеграцији земље у НАТО пакт. Како истиче шеф Социјалистичке народне партије (СНП) Срђан Милић, Устав Црне Горе предвиђа четири механизма за одржавање референдума: на иницијативу председника, на иницијативу владе, на иницијативу 25 посланика Скупштине Црне Горе или на захтев 10% регистрованих бирача, што је у тренутку започињања акције чинило 52 806 људи. “Већ сада се може рећи, имајући у виду ентузијазам грађана, да ћемо ми увелико превазићи тај услов и да ће наша иницијатива добити највећу подршку у Црној Гори” – уверава Милић, према чијем сведочењу је на почетку акције 29. децембра, већ скупљено “неколико десетина хиљада потписа у 27 званичних канцеларија СНП по целој Црној Гори”. Ослањајући се на унутар-политичку сагласност, иницијатори акције одбијају да објаве тачан број скупљених потписа до завршетка кампање. Међутим, према подацима којима располажемо, за спровођење референдума већ је скупљено најмање 55 хиљада потписа.
У таквим условима, преношење одлуке овог питања међу зидове парламента или у формат превремених избора – за власт представља једини природни корак за одржавање иницијативе у својим рукама, како би максимално искористила административне ресурсе.
Истовремено, може се прогнозирати да ће у најскорије време присталице Ђукановића почети да још отвореније играју на “руску” и “српску” карту како би покушали да ојачају своје политичке позиције. Иступајући у Скупштини Црне Горе, премијер Ђукановић је већ оптужио своје опоненте за “антицрногорску делатност” – дејствујући у тону изјава које је давао у јесен 2015. године – о томе да “Русија заједно са српским националистима учествује у организацији антивладиних наступа, усмерених на смену власти у Црној Гори”.
Овде треба подвући да, како показују резултати избора који су одржани у децембру 2015. године на министарском самиту НАТО пакта – на коме је Црна Гора била званично позвана у састав Евероатланске алијансе – Брисел разматра ту земљу искључиво у својству пиона у сопственим војно-политичким плановима. Министри су посебно истакли да НАТО оставља себи право да у свој састав прима било коју државу која је предала захтев за приступање и одговарајуће захтеве који су предвиђени, а такође и да доноси одлуке о могућем чланству самостално, без прихватања утицаја споља. Обе ове тачке носе отворено конфронтирајући карактер и нису упућене Црној Гори, него Русији. Како је исправно указао с тим у вези Ђузепе Куки, аналитичар италијанског интернет портала Limes: “доношење овако јасне и жестоке позиције било је неопходно да би се умириле не само земље које чекају у реду за свој приступ, него и земље-чланице НАТО пакта централне и југо-источне Европе које су заплашене Бечким преговорима о Сирији и очигледном неопходношћу учешћа Русије у доношењу било каквог решења блиско-источне кризе, што би могло довести до нових уступака од стране алијансе или неких од њених главних учесница“.
Овоме треба додати потребу председника САД Барака Обаме кога су не једном оптужили за слабост и непринципијелност, да пројави и оштрину у односу на оне које Америка до дан данас сматра непријатељима, без обзира што је по завршетку “Хладног рата” дошло до веома радикалних промена. Поред тога, приближавање председничких избора је појачало ту неопходност.
На крају, треба узети у обзир да алијанса сматра да у обновљеном уздржавању Русије она поново добија уникалну мисију која ће јој “омогућити да заборави на године стагнације и да умири егзистенцијалне сумње које су се почеле јављати унутар организације”. [http://www.limesonline.com/il-piccolo-pedone-e-lo-scacchiere-anti-russo-il-montenegro-nella-nato/88578?prv=true%20].
“Црна Гора се доследно креће путем који је води томе да постане тринаеста по реду земља источне Европе која је по окончању “Хладног рата” постала чланица НАТО пакта. Усред трвења између САД и Русије поводом Украјине и Сирије, даље ширење НАТО пакта упркос свему представља огромну грешку” – још оштрији је био аналитичар америчког издања The National Interest Бред Степлтон. [http://nationalinterest.org/blog/the-skeptics/montenegro-the-folly-nato-expansion-14516]
Као што видимо – истински корени догађаја који се одигравају на Балкану – посебно оних који се тичу избора национално-државних приоритета држава региона – леже далеко изван граница полуострва. И то треба да имају у виду оне снаге и политичари који покушавају да одиграју сопствене комбинације у мутној евроатланској води.