Поразио ме је пре пар дана телефонски контакт са младићем који је по годимана у генерацији мог детета и коме сам била предавач у средњој школи. До сада сам имала сличан осећај сваки пут када би се суочила са текстовима на ову тему. Међутим сада је у питању неко кога добро познајем , ко ми је некада уливао наду у постојаност и став будућих генерација.
Из тог периода знам га као младог, интелигентног патриотски ( не нацистички или фашистички ) опредељеног човека. Слушао је рокенрол, Бору чорбу и више од свега био заинтересован за српску историју. Након завршене средње школе уписао је студије историје у Новом Саду али их је и напустио због материјалне ситуације у којој се нашла његова породица. Још увек није засновао породицу. Ради по цео дан за мизерну плату.
Тога дана, који је повод за ово штиво, сам га позвала због приватних разлога и из разговора сазнала да му је „од свега мука“ и да је од његовог патриотизма „остао само презир и одлука да крајем марта бежим у бели свет, па шта ми Бог да“.
Да је и једини и први, ова реченица је опомена и изазива емоцију ужаса . Пошто је пре њега то урадило стотине хиљада младих ове земље крајње је време да се каже: Е сад је СТВАРНО доста!
На мени је да пишем и пишем…. Јер поред тога што припадам нежнијем полу, припадам и старосној доби која више не подразумева покретање бунта.
То ми не одузима и не умањује снагу и вољу да бар на овај начин изразим неслагање и укажем на сву страхоту која произилази из реченице тог младог човека.
Анализом “од свега мука” долазим до низа појмова . Јер шта је то СВЕ?
Обећања-НЕИСПУЊЕНА, надања-НЕОСТВАРЕНА, очекивања-ИЗДАНА, спремност-НЕМА ЗА КОГА, храброст- ЗБОГ ЧЕГА, стрпљење- ДОКЛЕ, вера- ПРОДАЈА, самилост- НЕЗАСЛУЖЕНА….
И још безброј осећања и очекивања која је имао а која је неко изневерио.
Још снажнији утисак је оставила реч презир.
Замислите младог човека који је са 27 година презрео властиту државу и решио да оде у “бели свет”.
Какав осећај имате кад зажмурите и у мислима Вам се укаже слика колоне без краја оних који су то већ урадили, који су отишли у “бели свет”?
Како да му објасним да треба да остане кад се и мени често јави тај осећа,ј да ми је доста свега и да бих најрадије отишла.
ГДЕ?
Тамо негде где никога не познајем, где хлеб не мирише на наше жито И где вода није без мириса и укуса. Где сене сматра нормалним да седнете за трпезу ако сте изненада ( јер изненада и не можете, морате се најавити )дошли пријатељима у посету а они обедују, где нема Фрушке Горе, Авале, Саве, Мораве, Ибра, Калемегдана, Ћеле куле, Студенице, Сопоћана, Пећке патријаршије…..Где срце не бије тако снажно кад пређемо мост а тамо нас чека Република Српска. Како бих поднела да на помен Русије, сви не рашире усне у осмех и три прста не ставе на срце, него ме погледају прекорним погледом? Како да одем негде где Србин значи геноцид, лош, непожељан, прљав…..
Како?
Како с у то поднели они који су отишли? Не знам. Мислим да ови што су остали, остали су баш зато што све горе наведено не би поднели.
И зато је сада доста. Доста је бесрамних лажних неиспуњених обећања, доста је замајавања младих о бољој будућности која је из дана у дан све даље, доста је ….
Овде има више нагомилане, наталожене прљавштине него у Аугијевим шталама само нема Херкула.
И немојте да би ми неко прилепио крај мита о Херкулу. Овде треба направити систематски рез. Па побогу престаните нам терати из земље младост. Најумније младе људе, највредније младе људе отераше неки који то нису.Башкаре се потпуно незаслужено(осим лепљењем плаката и сличним деловањем)неки људи којима је највиши степен образовања четири разреда основне школе а прво и задње радон место до сада, баш то на коме се тренутно налазе и то зато што им је то странка омогућила. Саживели смо се са страхом од моћника у судству, образовању, бирократији….
И онда као нисмо вредни И нећемо да радимо. Па како онда објаснити потражњу за нама као радницима на западу. Каква се то подла идеја крије иза те изјаве. Треба што више обезвредити радну снагу у Србији. Па шта то и како раде они који су запослени од 2012 па на овамо. Па ко то влада Србијом и на који начин.
Сви пишемо нешто , бунимо се, изражавамо неслагањеили сумњу. А Србија оста и без људи и без свега што потврђује постојање једне државе. Зато стајем у одбрану свих оних који хоће да оду И вапим….
НЕМОЈТЕ !!!!!!!!
ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ…
Остајте овдје!…Сунце туђег неба,
Неће вас гријат кô што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.
Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.
За ову земљу они бјеху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.
Кô пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.
Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат’те се њојзи у наручју света;
Живите зато да можете мријети
На њеном пољу гдје вас слава срета!
Овдје вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји и кршеви голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.
Овдје вам свако братску руку стеже –
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света,
Остајте овдје!… Сунце туђег неба
Неће вас гријат кô што ово грије –
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није…
1896.
АЛЕКСА ШАНТИЋ
Ма знате шта?
САД ЈЕ СТВАРНО ДОСТА