20.02.2016.година Београд Трг Николе Пашића. Сунчан дан који обећава…
Почело је окупљање које је организовано под потпуном медијском блокадом свих медија у Србији. Окупљање са поруком: Није Србија НАТО колонија; стоп окупацији; путем друштвених мрежа иницирао је Српски сабор Заветници.
Ниодкуда су се појављивали људи са заставама Србије, Русије, Заветника, Образа, са ликом Владимира Путина. Нека пријатна трема и поигравање у телу су се читали на лицима свакога од присутних. Возачи аутомобила који су се кретали оближњим саобраћајницама поздрављали су сиренама скуп. Затим се формирала колона и кренуло се према Андрићевом венцу где су нас чекали учесници скупа који су одмах отишли тамо.
„Недамо те отаџбино наша“ грми из озвучења. И креће плима осећања и физички осећај енергије која повезује све нас. Почиње да струји флуид србства, флуид са генетским кодом јунака, хероја победника. Постајемо свесни, свако од нас, да више нисмо појединац који не може ништа да учини. Сви смо свесни снаге коју са собом носи маса и моћи коју може да има.
На почетку је говорила потпаролка Заветника Милица Ђурђевић. Млада енергична жена високих тонова нежног женског гласа. Парала је по шавовима учињену издају од стране председника државе. Говориле су и припаднице нежнијег пола, мада по енергији и изговореном ти епитети их не красе, са Косова и из Црне Горе.. Орила се песма „Ој Косово Косово“. Смењивала су се осећања поноса и пркоса . Онда је говорила Лозанка Радоичић. Мајка војника који је са 19 година положио свој живот на Кошарама… Плаче и говори: “Мој Владимир је дао живот за Србију. Могао је и он да оде али је остао јер је волео Србију више од свега“. Врти ми се у глави и колена ми клецају од монументалности те жене, од њене савијене руке у којој је урамљена синовљева фотографија у војничкој униформи. Владимир је погинуо и мртав опљачкан а да су за тај злочин починиоци осуђени на 15 година затвора. Међу присутнима много је оних који носе фотографију мале Милице Ракић коју су убиле Нато мине са поруком: “Зар се то може заборавити?“
И потом загрме мушки одсечан, рекла бих војнички оштар и јасан глас. Славко Никић, преседник УО „Удружења српских ветерана и добровољаца“. Позва присутне да поздраве генерал-пуковника и команданта војске републике српске који је у Хагу и из десетина хиљада се проломи: РАТКО МЛАДИЋ!!!!!! Затражи од председника Србије да одобри формирање базе Руске војске на Пештерској висоравни, не већу од Бонстила на Косову.
“ У колико се непобунимо немамо право ни да умиремо, цркаваћемо. Ако се побунимо морамо да се припремимо за мобилизацију. Али не као Николић и Вучић, по систему неки ћете и да погинете а неки ћемо и да преживимо. Одлука ветерана и добровољаца за мобилизацију је: први позив од 50-те до 60-те. Други позив од 40-те до 50-те. Трећи позив од 30-те до 40-те. Мора се сачувати биолошки потенцијал. Мора младост рађати оне који су бољи од нас. Власт која дође на крилима издаје одлази на крилима трагедије властитог народа“.
И сузе саме клизнуше низ образе. Сетих се свих који нису имали прилику да љуљају чедо у наручју, свих који су уткали животе, платили најскупљу цену да би данас неко то издао, продао. Говорио је са посебном емоцијом пуном борбеног духа председник Заветника. Послао поруку да је 20-ти фебруар почетак, да ћемо се окупити поново али да тада нема разилажеља док власт не оде. Река људи од преко 15000, коју нико од медија у Србији није видео, кренула је према амбасади Руске федерације. Уз Марш на Дрину сви као један.
Полиција, које је у незнатном броју било на почетку скупа сада је већ формирала кордоне. Ни власт се није надала толиком броју људи баш због блокаде коју су здушно помогли. На прозорима околних зграда окачене заставе Србије. Снимају људи телефонима збивања. На рушевинама НАТО бомбардовања код Генералштаба огроман пано и на њему лик и речи великог војводе Живојина Мишића: “ Ко сме тај може, ко не зна за страх тај иде напред!“ Каква је то симболика и који је то болесни ум смислио да се баш то нађе на таквом месту. Војвода Мишић би данас имао пуне руке издајника. Шта би са њима? Ко то зна?
Код Амбасаде Руске федерације са разгласа је пуштена химна Русије а онда је народ самоиницијативно Отпевао нашу „Боже правде“ не спуштајући руке са три спојена прста. Даље магновење. Почиње да гуши бујица испреплетених емоција , помешаних осећаја, узбурканих и превазиђених очекивања. Носим заставу Србије као да ми је то једини начин, једина сламка опстанка. Покушам да је савијем и оставим у ташну али нешто не да. Као да ћу издати и преварити саму себе.
Ту су поред мене драги и искрени пријатељи. Делимо историјски моменат у коме се налазимо и дишемо сви као један.
Одакле право да се продају гробови почев од Миличиног па до Текериша и даље? Ко то није свестан да Србска земља није на продају, за издавање или позајмицу. Овом земљом нема трговине. Ко се дрзнуо да себе стави на престо творца?
Више није важно ко је све ту , ко је и када први, други или трећи потписао и шта. Важна је свест. Важно је да је кренуло. Важни су свих, преко 15000 , од првог до последљег, који су стали на браник отечества, који су стали у одбрану Владимирове и Миличине жртве и свих жртава, који знају зашто „Марш на Дрину“ и Русија. КОЈИ ЗНАЈУ ЗАШТО НЕ НАТО!!!!!!!
Важно је да је свако од нас кући понео са собом део емоције свих осталих, који мисле ИСТО.
После силних недаћа и патње, низа турбулентних година које су биле обележене разним „револуцијама“ у којима сам и сама учествовала, први пут сам чула речи које ми још одзвања у свести као ЗАВЕТ: Мора се сачувати биолошки потенцијал. Мора младост рађати оне који су бољи од нас. Мора се сачувати биолошки потенцијал. Мора младост рађати оне који су бољи од нас. Мора се сачувати биолошки потенцијал. Мора младост рађати оне који су бољи од нас. Мора се сачувати биолошки потенцијал. Мора младост рађати оне који су бољи од нас………….
ПОМОЗИ БОЖЕ!!!!!
ЖИВЕЛА СРБИЈА!!!!!!!
Весна Ристановић