Пре неколико дана медији су објавили „дирљиву“ вест, како су деца из Новог Сада учествовала у пројекту „Деца за мир у целом свету“ и послала писма подршке са „топлим жељама“ вршњацима из Украјине.
Саопштење о овим догађајима добили смо од наших читаоца, узнемирених чињеницом да се српска деца злоупотребљавају у политичке сврхе. И одлучили смо да сазнамо ко врши „размену писама“.
Овом (за медије не политичком) скупу присуствовала је цела плејада дипломата, различитог ранга. Занимљиво је да су организатори Мађари, односно мађарска амбасада у Кијеву и мађарски конзулат у Ивано Франковску (Карпати, Западна Украјина) где живи велики број мађарске популације. Одмах после Мајдана Мађарска је подржала иницијативу за аутономију Мађара у Западној Украјини, као и Војводине у Србији, с тим што ће та аутономија бити још „експлозивнија“ од ове у Војводини.
Мађарски фактор је „спојио догађаје“ на обе стране. Занимљиво је да је овом догађају у Новом Саду присуствовао и мађарски амбасадор у Београду Атила Пинтер.
Више о томе како Украјина жели мир говорио је новосадској деци украјински амбасадор у Београду Александар Александрович- аутор извештаја о „Путиновој агресији на Украјину“, о којој је говорио на конференцији Центра за евроатлантске студије (ЦЕАС), који је у организацији Амбасаде САД, Рокфелер фондације и локалних пронатовских лобиста недавно одржан у Београду. Дипломата из земље коју је „евроинтеграција“ довела до распада и рата говори одраслим о ЕУ а деци о миру. Да није тужно било би смешно.
Али оно што је још интересантније да су баш у Ивано Франковск деца слала поруке подршке и жеље за мир. Где су тамо нашли рат? Мала деца имају право да не знају али украјинске дипломате одлично знају где се води рат. То су ДНР и ЛНР – бивши Исток Украјине. „Терористи с Донбаса“ познати су по томе да нису убили ни једно украјинско дете за разлику од украјинских војника који немилосрдно бомбардују Доњецк и Луганск.
Илустрација СРБски ФБРепортер. Извор: Google maps
Али жељу за миром, хлебом насушним и топлим домом нису добила деца из Донбаса која месеце проводе у загушљивим просторијама и која већ сад могу да препознају звук гранате.
Није добио Вања Воронов дечак из Доњецка који је изгубио обе ноге, руку и очи. Није добила ни породица из Горловке која је од гранате изгубила троје деце. Над њиховом судбином плакала је цела Русија али не и Ивано Франковск. И ни речи није било о стотинама деце коју су под ватром из Донбаса у Русију пренели волонтери.
А зашто ова деца нису имала право на алтернативу? Зашто су поруке подршке морали да шаљу баш у овај западни регион из кога су први кренули на фашистички Мајдан а после и у рат на тадашњи исток Украјине а данашњу Новорусију. То је једна област где одрасли певају песме као што су „Ја сам Бандеровац“ и позирају у униформи хитлеровске Украјинске Устаничке армије из Другог светског рата.
О каквом вековном „српско-украјинском“ пријатељству је украјински амбасадор говорио? Срби никад нису били ни са фашистима нити у било ком савезу који је ратовао против Русије. То би амбасадор требао да зна.
Оксана Сазонова, уредница Њуз Фронт Србија
Фотографије информативне службе Скупштине АП Војводина