У суботу је у Београду одржан масовни митинг против НАТО-а, о коме и данас сви говоре. Зашто говоре? Сигурна сам да постоји велика заслуга државних информативних ресурса. Хајде да заједно размислимо о томе шта се то догодило од суботе до данас?
Чини се да о прошлонедељном догађају, који су организовали „Заветници“, није знао само онај који не зна да чита. Договор са НАТО-ом је била толико распрострањена информација, толико битна, да није могуће веровати да неко од новинара није знао ништа о предстојећем скупу.
Митинг још није ни почео а на друштвеним мрежама су се већ појавиле реакције на свако саопштење с „лица места“, сваку фотографију, видео снимак и покушај процене броја демонстраната. Прегледи фотографија и снимака су били рекордни. Енергија је била пред пуцањем чак и код оних који су догађај пратили преко монитора рачунара. Патриотски ресурси који су пратили догађај једва да су издржавали проток посетилаца, мада је већина београдских патриота тада била на улици.
Ми из колектива агенције NewsFront Србија морамо да се захвалимо државним медијима који се нису потрудили да пропрате догађај и тиме су нам омогућили да стекнемо велики број прегледа!
Изгледа да се српско друштво после митинга налазило у стању преиспитивања самог себе. „Земља више неће бити иста“– писали су одушевљено учесници марша. И након стишавања емоција, као црна тачка на белој позадини, налази се запањујућа тишина провладиних и државних медија. Стидљиве вести од 300-500 слова на маргинама „Бете“ и „РТС“ јасно показују шта се може очекивати после марша 15000 људи поводом веома, веома важног проблема.
И данас, у среду увече, вести о протесту још увек доводе читаоце на страницу NewsFront Србија. Људи желе да погледају фотографије и видео снимке и да покушају да разумеју зашто новинари ћуте и шта о протесту говоре руски медији. Заиста је невероватна ситуација да о друштвеним покретима у својој земљи српски народ сазнаје из медија Руске Федерације.
Тако је почео нови талас информисања. Почела је масовна узбуна поводом понашања српских медија праћена анализом медијских критичара и политиколога, који на научној основи објашњавају опасност одвајања медијске сфере од стварности… Сада већ нема сумње да је игнорисање медија једног таквог догађаја какав је био овај митинг, произвело обрнут ефекат и довело до велике помпе око овог догађаја. Ова непажња се „поиграла“ са режимом и дала повода да буде оптужен за игнорисање воље народа. Такође, довела је до тога да народ опет гледа ка Русији и чека да руски новинар каже да је „Свети рат на улицама Београда“. Патриотске снаге могу да захвале режимским медијима на оваквом „PR-у“.
Српским званичним медијима потребно је поставити многа питања. Да ли је у природи западног система медија да се игноришу принципи прокламоване демократије и протока информација од јавног значаја, па и саме природе капитализма који стреми ка профиту. На крају крајева, зар за догађај, који може привући стотине хиљада гледалаца, нису априори заинтересоване све структуре сваке редакције – креативни тим и субјект економије који мора да обезбеди финансије за своју делатност? Очигледно је да само огроман степен неслободе може довести до тога да се у тржишној економији напусти производња производа (у овом случају информације) која ће бити тражена.
Непажња медија према друштвеним покретима (за разлику од партија непосредно пред изборе) представља бич не само за Србију него и за западни систем у целини. То се посебно види на примерима земаља где је одлучено да процес „европеизације“ мора да се спроводи вештачким и често насилним путем. Друштво се бори против тога масовно и што је најважније искрено! – демонстранти излазе следећи срце а не по наредби и уз слогане. У ствари, ове појаве показују развој друштва али „неформалан“ и „репрезентативан“, који западним центрима и њиховим агенцијама компликује пут у медије.
У новијој историји најупечатљивији пример одвајања медија, који су под контролом олигархије, од народа је Украина. Немогућност да се чује мишљење већине и „пружање микрофона“ само одређеним, добро организованим групама, довело је до катастрофалних последица. Када је у Луганску групи младих људи, окупљених у удружење „Луганска гарда“, забрањено организовање директног преноса о томе како Луганчани подржавају „Мајдан“, медији су о томе ћутали или су показали фотографије људи који су плакали због „војника и провокатора“. Међутим, нико није рекао зашто су Луганчани тако поступили и шта се стварно догодило. У марту 2014 године, „Луганска гарда“ је постала масовна организација и без тешкоћа, уз огромну подршку грађана, заузела државне институције и започела у родном граду чувено Руско пролеће.
Сада већ нема сумње да ће наредне акције у Србији имати све већу и већу подршку народа. Није потребан гнев. Народ је и без тога довољно стимулисан.
Оксана Сазонова, уредница NewsFront Србија