Српски сабор Заветници овом приликом разоткрива последице које нам доноси Закон о сарадњи са НАТО пактом у области логистичке подршке, усвојеног 12. 02 .2016. године већином гласова посланика на седници Народне Скупштине Србије.
Поменути споразум који представља надградњу и јачање политичких и техничко-оперативних односа Србије и НАТО савеза, започетих склапањем СОФА споразума са САД 2006. године и усвајањем ИПАП споразума са НАТО пактом 2015. године налаже Републици Србији мноштво конкретних правних обавеза чије извршење би озбиљно нарушило саме темеље уставно-правног уређења наше државе, угрозило елементарна људска права грађана Србије, довело у питање способност Републике Србије да на свом територију осигура спровођење државног суверенитета и заштиту територијалног интегритета, а у коначној мери довело и до озбиљног погоршања међународног положаја и дипломатског угледа наше државе у међународној заједници.
Прву у низу последица које би могле неповољно да утичу на правно-политички положај Републике Србије приликом реализације Споразума са НАТО пактом налазимо већ у одредби члана 2 самог Споразума која утврђује основне принципе сарадње у области логистичке подршке. Наиме, текст одредбе наводи снабдевање, одржавање, набавку робе и услуга, превоз, контролу конфигурације и техничку помоћ као начине сарадње Србије и НАТО пакта, али у исто време допушта и могућност проширења начина сарадње, не наводећи никаква објективна мерила према којима је могуће одредити и ограничити обим и интензитет саме сарадње. Несумњиво је да оваква одредба иде у корист политички, економско и војно јаче стране Споразума, што је у овом случају НАТО пакт који може буквално да изнуди себи повољне начине сарадње, без обзира на интересе супротне стране, Републике Србије. То значи да је хипотетички могуће да начини и конкретне радње кроз које се буде спроводио споразум буду у супротности са српским националним и државним интересима. Споразум као међународни уговор не сме да садржи овакве формулације које негирају принципе правне одређености, сигурности и начело да се сви уговори извршавају у доброј вери.
У наставку испостављамо одредбе члана 4 и 9 Споразума према којима се Република Србија обавезује да ће сносити трошкове у области подршке или услуга које затражи од агенција NSPO и које пружи NSPO, као и трошкове који настану у случају престанка важења из члана 14. Споразума. Влада Републике Србије сноси и све ризике који су својствени пружању те подршке или услуга као и финансијске обавезе у погледу трошкова који настану из или у вези са било којом правном одговорношћу коју може да има НАТО и/или NSPO, односно NSPA, приликом извођења активности и/или услуга које затражи Влада Републике Србије. Ни под којим условима овај споразум не повлачи одговорности за НАТО и његове агенције. Имовина и особље НАТО трупа ослобађају се свих облика државних пореза и царина.
Оваквом економском клаузулом према којој стране војне трупе за превоз војног материјала и за обављанње других делатности нису у обавези да плате дажбине и царине већ им се све то омогућава бесплатно, споразум нарушава темеље економске егзистенције српске државе, јер су наши државни органи у обавези да крију те трошкове, иако би то могло да значи смањење социајлних примања оним грађанима који су у озбиљној социјалној кризи. Тако нешто је у условима економске кризе и лошег привредног раста наше економије у најмању руку крајње неодговоран потез! Наведеним поступањем држава би уједно грубо нарушила и уставно право грађанина на социјалну заштиту из члана 69 Устава Републике Србије. Очигледно је да би обавезивање на овакве одредбе имало директне негативне последице на финансијску и ширу социјалну стабилност Републике Србије.
Неопходно је истаћи и садржај одредби 5. и 10. члана Споразума које суштински значе одрицање од правне заштите у случају да се употребом средстава или деловањем страних војних трупа проузрокује материјална или било која друга врста штете (па и она са смртним исходом) грађанима Србије или објектима у њиховом власништву. Овим одредбама Република Србија ускраћује својим грађанима право на правну сигурност и заштиту, а особљу НАТО снага фактички пружа пун дипломатски имунитет што значи да су изузети од сваког облика кривичне, материјалне и прекршајне одговорности. Овим се свесно ускраћује уставно право грађана на правично суђење (члан 32 Устава), право на неповредивост њиховог физичког и психичког интегритета, право на слободу и безбедност (члан 25 и 27 Устава) као и основно људско право на накнаду штете (члан 35 Устава). Поред Устава овакав споразум у потпуности негира и права грађана која произилазе из Европске конвенције о људским правима.
Штавише, усвајањем овог Споразума актуелизује се и могућност примене одредбе СОФА споразума према којој се у веома малој мери иначе пружа могућност ограничене материјалне одговорности страних војника за штету, нанету нашим грађанима, али само под условом, да се за правну процену те штете употреби законодавство државе чије држављанин је страно војно лице! Оваквим захтевом се у потпуности игнорише уставна обавеза државних органа РС да на српском територију примењују искључиво српско законодавство.
Подсетимо исто тако да овакво широко тумачење дипломатског имунитета није у складу ни са Бечком конвенцијом о дипломатским односима која захтева да се појам “имунитета” тумачи крајње рестриктивно и да се пружа само особама са дипломатским статусом, којима је такав имунитет неопходан за неометано вршење своје функције. Са правом се питамо на основу којих критеријума се страним војницима пружа пун имунитет и у чему се то њихов положај изједначава са највишим дипломатским представницима страних земаља?
У наставку треба се осврнути и на одредбу члана 15 поменутог Споразума у складу са којом се Република Србија унапред одриче могућности да се у случају кршења Споразума од стране НАТО пакта обрати независном судском органу што доводи до тога да би за све спорове могао бити надлежан релевантни орган НАТО савеза који може без икаквих препрека да пресуди на штету Србије и њених грађана. Оваква клаузула према којој се НАТО савезу заправо пружа судски имунитет у односу на домаће, српске судове упитна је и са становишта међународног права и његових одредби о одговорности НАТО савеза за послове и радње комерциалног, приватноправног карактера, који би проистекли из примене Споразума. Наиме, могло би доћи до ситуације да НАТО намерно прекрши обавезе до Републике Србије знајући да неће бити подвргнут никаквим санкцијама. Овим се у потпуности подрива српски судски поредак и руши систем међународног права који почива на суверенитету као основном постулату међународних односа.
Према одредбама спорног Споразума НАТО трупама као страним војним лицима омогућава се слободно и несметано кретање преко целокупне српске територије што представља грубо кршење одредби 2 и 8 државног Устава и принципа о територијалној неповредивости и заштити државних граница. Припадницима НАТО снага омогућава се неограничен приступ свим државним и приватним објектима у којима се ради, укључујући и оне у којима се врше испитивања и пробе што је невиђени атак на уставно право неповредивости стана и осталих приватно-пословних просторија из члана 40 државног Устава.
Споразумом се такође пружа могућност размене поверљивих информација као и основ за уништење остатака оружаних средстава српске војске што би могло озбиљно да деградише српску војно-обавештајну структуру и угрози безбедност читаве државе и народа.
Такође Споразум је у супротности са Начелима којима је установљена подела власти, јер се органима Републике Србије додељују овлашћења која према Уставу и Законима немају.
На основу свега горе наведеног долази се до неупитног закључка да би коначно усвајање и проглашење ратификационог закона проузроковало низ неуставних последица које би нанеле непоправљиву штету војно-безбедносном и економском суверенитету Републике Србије, драстично смањиле њен одбрамбени потенцијал, нарушиле основне постулате правне државе и нашу државу претвориле у голог извршиоца војних дејстава држава чланица НАТО пакта што би уједно значило и свесно игнорисање скупштинске Резолуције о војној неутралности и слабљење привржености Србије поштовању међународног мира и обавезујућих норми Повеље УН и одлука СБ УН о сузбијању учешћа у ратним конфликтима широм света.
Управо због наведених чињеница Српски сабор Заветници предао је Уставном суду Србије иницијативу за оцену уставности Споразума са НАТО савезом са захтевом да се под хитно прогласи неуставним и пониште све штетне последице које доноси његова имплементација.
Заветници су најавили да ће у наредном периоду покренути и питање уставности самог Закона о ратификацији поменутог споразума као и уставност раније усвојених ИПАП и СОФА споразума.
Аутор анализе: Данијел Игрец, члан ГО Српског сабора Заветници