Због чега је власт наљутила народ и актуелизовала споразум који је још Драшковић потписао пре 11 година, и то код најављених ванредних избора? Због чега доводи у питање свој опстанак на власти и ојађени народ љути и отвара му још увек свеже ране као последице срамног бомбардовања, рушења, убијања без пардона и засипања ОУ и плутонијумом? Да ли је власт толико сигурна у себе, своју надмоћ и успех те ризикује рејтинг тик пред расписивање ванредних избора, који су и по дефиницији признање неуспеха и неефикасности?
Велики протест против НАТО и закона о сарадњи са истим 20.2. испред Председништва Србије, Владе Србије и Амбасаде Руске Федерације у Београду, који је окупио oко 15.000 претежно младих људи, величанствено и са пуно достојанства је организован, а зрачио је безграничном енергијом, емоцијама, родољубљем, младошћу и непоколебљивошћу да се на било који начин призна „окупација“ Србије. Уз велики број застава и симбола Србије, Руске Федерације и разних покрета, организација и странака, па и са звездом петокраком, био је још већи број камера и анонимних редакција и сниматеља. Стицао се утисак да се жели бити на лицу места и имати информација из прве руке, без посебних намера да се о свему јавност у потпуности извести, осим ако не дође до неких нежељених сцена. Ко је могао да очекује тако нешто? За разлику од свих досадашњих великих протеста три прва и ударна говорника су биле младе даме, једна од њих као подршка у име браће из Црне Горе, четврта мајка погинулог војника на Кошарама. Испред Владе Србије поново дама, и укупно само три мушка ватрена говора, последњи испред Амбасаде Руске Федерације, што је читавом процесу дало посебно обележје и димензију. Једино спомињана имена у непоколебљивом настојању да се покаже сва огорченост управо потписаним Законом о сарадњи са НАТО којим се исти овлашћује да шпарта Србијом како и где хоће и да ради шта хоће и притом нити шта плаћа нити за шта одговара, уз захтев да се 27.марта организује народни референдум по том питању, била су са придевима, Николић, Мило и Вучић. Питања која се намећу су и: Ко је и због чега управо сада прашином прекривени споразум актуелизовао и озаконио, због чега се хиљаде тона војног наоружања и опреме не продају него уништавају, или, због чега се не користе за обуку младих и народа за одбрану државе, као и да ли ће и ко контролисати конвоје дипломатским имунитетом заштићеног НАТО да из Србије и са КиМ не односе косметска богатства и реликвије, а уносе опасни отпад и технологија и складишти на истом?
Револт окупљених са захтевом да 27.3. буде референдум у организацији државе или на улици био је велики, а подршку скупу дали су и многи ветерани, доајени ЈУ и српског глумишта, писци, пензионисана војна лица и полиције, из света политике, науке и бизниса, који се нису делили на лево и десно оријентисане. Данас се у Србији не зна ко је где по том питању, нити важи политиколошка дефиниција. За мене су десница сви који гледају у Запад и пузе ка њему, а нанео нам је више зла него Хитлер. Посебну тежину револту дала је чињеница да је само дан пред најављени протест Председник Србије потписао спорни закон и да је у току одржавања скупа саопштена информација да су два српска држављана управо убијена у НАТО бомбардовању центра за обуку екстремиста у Либији, где су месецима били као таоци и чије се ослобађање очекивало сваки дан, а обавештајне информације говоре да је ЦИА дан пре бомбардовања знала да су у том центру и цивили.
Због чега је власт наљутила народ и актуелизовала споразум који је Вук Драшковић потписао пре 11 година, и то код најављених ванредних избора? Због чега доводи у питање свој опстанак на власти и ојађени народ љути и отвара му још увек свеже ране као последице срамног бомбардовања, рушења, убијања без пардона и засипања ОУ и плутонијумом? Да ли је власт толико сигурна у себе, своју надмоћ и успех те ризикује рејтинг тик пред расписивање ванредних избора, који су и по дефиницији признање неуспеха и неефикасности?
Политика и вода имају чудне и невероватне путеве доласка до циља, те је и овде по свој прилици велика партија шаха у питању у којој тим „велемајстора“ политичара и њихових саветника и ментора очекује да политички и идеолошки противник мора да вуче предвиђене потезе.
Намеће се размишљање да се у Бриселу дошло до тачке када се више нема куд и када се мора потписати нешто што нико не би желео да буде на његовој савести, те се свиме око избора и НАТО иде на двоструку игру, „дупло пуно“, „насигурно“ и „очување образа“, уз наговештај да се већ годину дана после ових ванредних избора могу очекивати нови. Које потезе вуче власт? Љути народ који је већ револтиран слабим стандардом, 35.000 живи на народним кухињама, милион је испод егзистенцијалног и на нивоу сиромаштва, а још милион држава рекетира, по највише пензионере који су и најредовније платише, правдајући то наводном одбраном Србије, спречавањем банкрота и пуцања по свим шавовима, без најава и плана да 20 пута више пара добије из реалних извора спречавањем пореских утаја, финансијске недисциплине послодаваца, крађа у јавним набавкама, сивог тржишта и рада на црно, уз неминовну рационализацију бирократског апарата, департократизацију и дефотељизацију, где су највећи губиташи фирме под државном контролом, односно партија које их черупају до миле воље, што би тек могло бити разарајуће по саму власт.
Власт вуче иритирајуће потезе и изазива народ да јој ускрати поверење, због чега се не узбуђује превише, јер, они који дођу ће морати да потпишу у Бриселу све што је тренутно и најболније на дневном реду, те им се за годину дана предвиђа одлазак као проказаних и „издајника“ са политичке сцене, а на новим изборима долазе нови/стари, „неокаљана образа“ и спремни да наставе тамо где су стали. Ако на овим изборима ипак победе, добиће пуни и легитимитет и легалитет за све што ће даље у Бриселу потписивати, јер, јасно су ставили до знања народу шта мисле, планирају и имају намеру у његово име да ураде стављањем у функцију спорног закона и даљим приближавањем НАТО пакту, те је народ сам дао подршку свим тим мерама и путевима бесчашћа, како се на протесту чуло.
Ипак, и најбоље планове велемајстора могу да покваре неочекивани потези, у нашем примеру нека нова снага која ће као политички непотрошена и некомпромитована до сада да се изненада појави и помрси конце и онима који владају и онима који мисле да ће бар привремено да владају, а таква нова политичка снага ће ускоро доживети своју јавну промоцију, или пак да најављени анти НАТО протести по градовима Србије и најмасовнији заказан за 27. март покажу актуелној власти да је свенародни отпор близу критичне тачке, па да можда и не дође до планираних и ризичних ванредних парламентарних избора који и јесу својеврсни референду.
Александар Михаиловић