Након што је српска влада у септембру 2015. потписала споразум са НАТО «О логистичкој подршци» (а који је почетком 2016. ратификовала Скупштина и потписао председник Т. Николић), српски народ, разбијен на разне државне формације на постјугословенском простору, а пре свега у Републици Српској, нашао се у ситуацији која потенцијално је гора од оних за време Првог и Другог светског рата, што критично доводи у питање његов опстанак. Два су извора претње: НАТО и вехабијски покрет, с тим што вехабијски покрет представља ударну пешадију за остварење геополитичких циљева америчке администрације.
Почнимо од друге претње. Током више векова Муслимани на Балкану били су следбеници најраспрострањенијег и најумеренијег Ханефијског мезхеба, учења који је у Отоманској империји имао званични државни статус. Међутим, на прелому између XX и XXI века балкански мезхебски ислам, који је представљао бастион од екстремних исламистичких процеса, напао је вехабијски вирус, уз великодушну саудијску финансијску помоћ и америчку војно-логистичку подршку. Терен је благовремено био припреман – Саудијска Арабија је стекла богато искуство јер је раније финансирала, продрла и јачала свој утицај међу екстремним сунитским исламистима у Авганистану. После искуства у Авганистану, рад на стварању терористичко-диверзантских исламистичких групација, као ударне пешадије за вођење рата против православног живља на Балкану, постао је више техничка ствар.Међутим, деловањем више фактора у Босни су успели створити базу и ујединити екстремне суните и светску исламску терористичку мрежу. Са овог бојног поља, обучене и организоване екстремистичке исламске групације свих фела, спремне су да своје бојовнике пошаљу у разне регионе по свету (као на пример, у Украјину и Кавказ, на прву линију). Утицајни вехабија Ахмед ибн Нафија из Меке пре почетка рата у БиХ изјавио је: «Ми се ослањамо на вас. Пред нама је успостављање калифата на Балкану, јер је то пут ка освајању Европе. Сваки имам у нашим државама, а пре свега у Турској, спреман је да помогне. Знајте, према томе, браћо, да време ради за нас. Хајде да помогнемо нашој браћи која се боре за свету ствар на Балкану…». Лидер Странке демократске акције Алија Изетбеговић и његов тим – Харис Силајџић, Хасан Ченгић, Омер Бехмен и Бакир Изебеговић (Алијин син) – отворили су пут да екстремни ислам уђе у Босну и Херцеговину.
Прво, џихадистима се у БиХ отворила Зелена трансверзала преко активности Мустафе Церића, „омиљеног имама у СДА“, који је, након што је, у јесен 1992. године, постао Реис, као специјални представник од исламских земаља тражио подршку за босански џихад. Друго, бојовници-плаћеници, који су чинили субнационалну оперативно способну борбену групу, за реализацију систематских диверзантско-терористичких операција, пребачени су из Саудијске Арабије, Јордана, Сирије, Пакистана и других земаља. На тој основи 1993. године формирана је јединица Ел Муџахедин која је дејствовала као посебна ратна јединица или као јединица у саставу Армије БиХ. Методи дејства јединице Ел Муџахедин били су насиље, терор, тероризам и етничко чишћење. Екстремни исламисти – вехабије, који су након рата у БиХ остали на том подручју, и дан данас се налазе у 17 општина (или 28 насеља) Федерације БиХ: Зеници, Жепчи, Завидовићима, Маглају, Тешњу, Грачаници, Калесији, Сребренику, Живиницама, Бихаћу, Цазину, Великој Кладуши, Травнику, Доњем Вакуфу, Илиџи, Хаџићима и Горажду. Они чине својеврсну «мрежу екстериторијалних села» у којима се укоренила идеологија екстремног ислама (вехабизма) и налазе се у тешко доступним планинским деловима у којима функционишу и кампови за обуку бојовника. На тој територији постоји невидљив систем «скенирања» сваког незнанца, нека врста «контролних пунктова» у ком учествује и само локално становништво.
Тако је, на пример, главни лидер вехабија у БиХ, имам Нусрет Имамовић (из Горње Бочиње у општини Маглај), прешао традиционални пут од припадника одреда Ел Муџахедин, ратовао на првој линији фронта против Срба, а након завршетка рата завршио је факултет за Шеријатско право у УАЕ. По повратку у БиХ постао је везивна карика између аустријског (бечког) и балканског вехабијског центра.Као један од команданата Фронта ан Нусра, од 2013. године, ратује у Сирију.
У последње време, диверсификује се начин ширења екстремистичких исламских праваца. Посебно расте степен независне активности илегалних група које не контролишу ни централне, као ни религиозне власти. Проповедници из арапских земаља, без одобрења Исламске заједнице БиХ, на територији Федерације БиХ, формирали су 63 самостална џемата. Они су регистровани као удружења грађана, због чега их Исламска заједница БиХ не може контролисати. На тај начин се, на политичко-социјалној сцени БиХ појавио још један екстремни и утицајни фактор у виду самозваних џемата. Разне процене говоре да у БиХ тренутно има око 100 хиљада вехабија од којих је 5 хиљада у стању да одмах «узме оружје».
Саудијски и катарски новац, иранско искуство у формирању «екстериторијалне мреже», неометан транзит бојевика на Блиски Исток ради стицања ратног искуства (тај транзит обезбеђује Турска), снажно је и неповратно укоренио екстремни ислам на босанској земљи (отуда, по свој прилици, бојовници «беле Ал Каиде» – словенске спољашњости – «иду» у Украјину). Последњих година је, управо «бела Ал каида», на глобалном нивоу и на територији Европе створила највећи број међусобно повезаних терористичких група.
Међутим, свака мрежа мора да има свој организационо-мобилизациони центар. Да би се појавила, унапред су морали да буду обезбеђени услови. Пре рата у Сарајеву је живело око 40 одсто Муслимана, 33 одсто Срба и 12 одсто Хрвата. Од 150 хиљада Срба само у Сарајеву, тренутно на територији Федерације живи само неколико хиљада. За Србе биланс западне «демократизујуће интервенције» изгледа овако: у Сарајеву ништа више није српско, али се зато на сваком кораку могу видети муслиманско-бошњачка симболика и вехабијско-шеријатске патроле. У Сарајеву се налази џамија Краљ Фахд која има екстериторијални статус, прецизније то је дипломатско-конзуларно представништво Саудијске Арабије. То значи да закони БиХ не важе на њеној територији, а полиција и судски органи тамо немају приступ. Џамија Краљ Фахд је власништво Саудијске Арабије. Саудијска Арабија је пре изградње поставила такав захтев, а босанске власти су јој изашле у сусрет. Бакир Изетбеговић пружио је непосредну подршку њеном функционисању. Главни имам џамије Краљ Фахд Незим Халиловић Мудерис, у лето 2015. године, током жучних дебата поводом резолуције коју је предложила Велика Британија, а која је осуђивала Србе због наводног «геноцида у Сребреници», позивао је у својим хутбама (проповедима) да «лобисти и њихове породице, који су против резолуције, буду уништени» (!), позивао је терористе да у име Алаха нападају Републику Српску – «ентитет створен на злочину и геноциду». Други познати лидер вехабија Хусеин Билал Боснић, у својим видео обраћањима објавио је план исламиста за освајање Бања Луке, Приједора, Вишеграда и Санџака у Србији (да би се «Република Санџак» спојила са Бошњацима у БиХ и тако формирала јединствену «зелену балканску трансверзалу»). Ево, како изгледају њихови стратешки планови.
На практичном нивоу веома су индикативни напори вехабија да покупују сву српску имовину на читавој територији Федерације БиХ и на њима оснују «шеријатске заједнице». Међутим, посебно треба обратити пажњу да од 2011. године, трају вишеструки покушаји, да се купе куће у близини виле председника Републике Српске Милорада Додика.
Треба истаћи да се стратешки, координациони, логистички и финансијски центар за вехабијску делатност налази ван граница БиХ и то у Бечу у џамији Сахаб. За «босански правац» одговоран је хафиз Мухамед Порча који се налази на челу организације «Унија џемата». Порча је образовање стекао у Саудијској Арабији, а из Аустрије пружа идеолошку, финансијску и логистичку подршку екстремистима у БиХ. Бечки центар одржава везе са сличним центрима у Милану и Минхену. Порчина десна рука је Неџад Балкан (Абу Мухамед). Он је такође држао проповеди у џамији Сахаб, тренутно је одговоран за «санџачки правац».
Преко БиХ шири се међународна џихадистичка мрежа – чији је један од основних задатака врбовање и убацивање бојовника на Блиски Исток као и пузајуће јачање на терену – посебно у БиХ, РС, Србији и Црној Гори. Све присутнији салафисти су најдиректније реисламизовали око 10 одсто Муслимана на Балкану (то је око 500 хиљада људи махом Бошњака и Албанаца). Прави шефови вехабија добро знају да се модерни ратови воде на менталном нивоу па је зато њихова «циљна група» – око 5 милиона муслимана ханефијаца на Балкану. Ако се оствари главни циљ, ако дође до промене свести и ако ханефијски религиозни профил идентитета буде непримерено промењен у екстремистички «систем вредности» по узору на Саудиску Арабију, онда ће ове окупиране територије бити бесповратно изгубљене и за Србе и за Русију. Вехабистичка «ратна фаланга» формирана је, храни се и развија. Република Српска је директно угрожена и изложена субверзивним операцијама, продору диверзантско-терористичких група и њиховим нападима.
Опасност се Републици Српској први пут у историји прикрада и са друге стране. Влада Србије потписала је споразум са Организацијом НАТО о логистичкој подршци. Базу, основу, без које би споразум о логистичкој подршци био немогућ, представља у ствари “Споразум о унапређењу сарадње и статусу снага у оквиру Програма Партнерство за мир” – Споразум PfP/SOFA (Status of Forces Agreement, SOFA), потписан у јануару 2014. године, ратификован у јулу 2015. године. Подвлачимо: управо у периоду владавине СНС Александра Вучића Србија је увучена у тако блиске узајамне односе са НАТО пактом да је у принципу немогуће говорити о неутралности земље пошто поменути споразуми лишавају земљу суверенитета и не дозвољавају јој да даље сама дефинише доктрине и правце спољнополитичког развоја (наравно, може на папиру и речима али не и у пракси – алијанса неће дозволити). Тако је Србија зафиксирана у зону утицаја североатланске алијансе. Веома скромни назив «О логистичкој подршци» прикрива могућности које су дате Северноатлантском пакту да користи било који објекат и инфраструктуру земље по сопственом нахођењу, и да се слободно креће уз пуни имунитет свог персонала. НАТО сада, уместо Канцеларије за везу, може слободно по Србији да формира ратне штабове(!). Наставиће се «оперативо усклађивање» (прелазак на стандарде, усклађивање војних доктрина, приступа, координација борбених дејстава, сарадња јединица и сл.) и учешће Србије у мултинационалним операцијама. Србија мора сваку информацију да размењује са НАТО пактом. Узгред, то је толико висок степен «сарадње», да само чланство у алијанси и није неопходно – од сад ће формални улазак Србије у НАТО имати више психолошки него практички значај.
На путу пуноправног чланства у НАТО, БиХ има пуну подршку САД и Турске. Председавајући Председништва БиХ, Драган Човић, уверен је да ће на јунском самиту НАТО у Варшави бити активиран Акциони план чланства БиХ у НАТО. Турска активно подржава БиХ да приступи НАТО-у: «Постоје четири земље кандидата – Црна Гора, Македонија, Грузија и Босна и Херцеговина. Ми желимо да сусрет чланица НАТО у Варшави има главни смисао, а то је ширење НАТО» – каже се у саопштењу турског министарства иностраних послова. Као противтежу, председник РС Милорад Додик изјавио је да поводом тих планова у Републици Српској треба да буде одржан референдум.
НАТО је заинтересован за низ «локација», и инсистира да имовина Републике Српске и Федерације БиХ пређе у власништво «државног савеза БиХ». НАТО пакт је заинтересован да добије базу у Бања Луци – а високи званичници НАТО посебну пажњу приликом својих посета поклањају касарни Козара која има укупно 22 објекта. НАТО жели да све то има у свом поседу. Пре тога је, по утврђеној шеми, била ликвидирана Војска Републике Српске (званично 1. јануара 2006. г.). Оружје је било предато «под заједничку контролу», а «вишак наоружања» уништен, тако да више ништа и нико не смета успостављању НАТО контроле над тим делом Европе.
У БиХ функционише ратни штаб НАТО (у Сарајеву, Камп Бутмир) који је оперативно повезан са „Командом здружених снага у Напуљу“. Тренутно снаге EUFOR (7 хиљада људи) раде под патронатом НАТО и у складу са Аранжманом «Берлин плус». Начелник генералштаба Војске Србије Љубиша Диковић на недавном сусрету са начелником Здруженог штаба Оружаних снага БиХ генерал-мајором Антом Јелићем, понудио је БиХ «могућности које имају АБХО-центар у Крушевцу, Војна академија и база Југ ради припреме мировних мисија». Сарадња са Центром за обуку за операције подршке миру (PSOTC) реализује се до нивоа размене инструктора.
Дакле, Република Српска се нашла у клештима. Од стране ФБиХ – НАТО пакта и вехабија, од стране Србија-НАТО. Терористичка вехабијска фаланга «први је пешадијски борбени ешалон» НАТО (као на Косову и Сирији) који обуку и финансијска средства добија споља, а представља средство за претњу и напад на Републику Српску. Међутим, Срби «са оне стране Дрине» током читаве своје историје увек су офанзиву очекивали са Запада. Сада више немају позадину. Потписани Споразум између Србије и НАТО омогућује овој алијанси да на територији Србије направи своје базе и ратне штабове, што се до сад никада у историји није догодило. То су «иновациона стратешка клешта» или преломни моменат. Ако најновији Споразуми са НАТО у пуној мери заживе Србија, чак и ако би то пожелела, више неће моћи да пружи помоћ РС (у случају покушаја насилне смене режима, терористичких напада и сл.). Али, и не само то. У случају «ванредне ситуације» и жеље да се Србија на било који догађај у РС одазове, НАТО има могућност и инструменте да се умеша и «реши ситуацију», вероватно и уз гоњење «непожељних». Новонастала ситуација садржи критичну претњу за фактичко постојање државе Републике Српске и на најозбиљнији начин Србију лишава суверенитета, све до његовог поништења. Уместо поништења – не само наводне неутралности, већ и самог српског државног и народног суверенитета, време је, већ сад, да се детаљно и јавно преиспитају и пониште управо последњи споразуми са НАТО. Док стварно не буде прекасно.