Уврежено је мишљење да се новинарска етика заснива на начелу неутралности, тј. непристрасности. То мишљење потиче од претпоставке да новинар, ако је пристрасан, не може објективно и истинито да извештава. Заправо, потиче од суштинског неповерења у људску природу, која, по заговорницима ове школе мишљења, напросто није способна да личне циљеве и прохтеве подреди општим потребама, као што је потреба за истинитим извештавањем.
Зато се новинару, сматрају, може веровати само ако нема никакве сопствене, личне склоности, у погледу предмета свог извештавања.
Овакав поглед на новинарство, међутим, крије у себи једну озбиљну противречност, а то је неутемељена процена да новинар уопште може вољно да постане – непристрасан. Та процена је неутемељена зато што поверење полаже управо у оно против чега би непристрасност требало да буде лек, а то је људска природа. У природи човека није, нити би ваљало да буде, да тек тако, такорећи по наруџбини, искључи личну пристрасност или сопствено користољубље.
Сетимо се само Западних новинара који су деведесетих извештавали о ратовима на простору бивше Југославије. Наравно да неки међу њима, попут злослутнице Кристијан Аманпур, јесу били инструисани од стране Западних политичких моћника, али велика већина од тих силних стотина и стотина извештача нису могли да буду у дослуху са Белом кућом или Пентагоном; а ипак су у својим извештајима беспоговорно служили империјалистичким прохтевима Вашингтона, Брисела или Берлина, који су налагали да се Срби морају представити као зликовци против којих је дозвољено применити сва средства и чак кршити међународне законе и обичаје ратовања.
Ти новинари су то радили зато што су знали да им је такво извештавање у личном интересу. Између начела новинарске етике, односно части, и сопствених интереса, лако и спремно изабрали су ово друго. Иако су школовани на начелу новинарске непристрасности.
Примери новинарске пристрасности приметни су и у кудикамо бенигнијим случајевима, као што су, рецимо, спортске утакмице. Не само да су приметни, него су чак и добродошли. Публика најрадије памти и препричава преносе међународних утакмица, у којима спортски коментатор бива ослобођен претпоставке непристрасности, па може без икакве бојазни и зазора да искаже навијачку склоност према нашем тиму. То су преноси у којима спортски коментатори израстају у звезде – насупрот преносима домаћих утакмица, када се исти ти коментатори, управо да би испоштовали начело непристрасности, утапају у стерилност и досаду, не би ли оставили утисак некога коме навијачка страст није помутила објективност.
Укратко речено, како би новинари владали сопственим склоностима, уместо оне њима, под један не би смели да потиру људску природу и обмањују себе како су способни да пуком вољом искључе личну пристрасност.
Мирослав Лазански је један од новинара којима је то увек полазило за руком. Никада, па ни у најранијим раздобљима своје каријере, Лазански није крио сопствене наклоности и пристрасности. Отворено се залагао за опстанак СФРЈ, па затим за војни удар, па је извештавао са многих светских ратишта јасно изражавајући оштар критички поглед на Западни интервенционизам, па је после Петог октобра редовно иступао са становишта да би било погубно приступити НАТО-у… И никада му то није сметало да чињенице сакупља и тумачи одговорно и истинито. Напротив, управо због тога што се није сакривао иза вештачког, крхког начела непристрасности, Мирослав Лазански могао је суверено и надмоћно да користи чињенице и сазнања, и да из многих расправа излази као потпуни победник. Уместо извикане непристрасности водио се далеко кориснијим и човечнијим мерилом одговорности, тј. пазио да свака његова јавно изговорена реч буде укорењена у истинољубивости и честитости.
Све до прошле године, када је Лазански, не би ли прикрио кривицу режима Александра Вучића за хеликоптерску несрећу и погибију шест особа, први пут у свом вишедеценијском јавном деловању себи дозволио да се склања од истине и праведности.
Протеклих дана, његова блискост са Вучићевим режимом поново је у средишту пажње, због његовог пристанка да се нађе на изборној листи Српске напредне странке. Наводно, као нестраначка личност.
Сама та формулација – нестраначка линост! – указује на покушај преваре каквој Лазански раније није био склон. Он је на тој листи „нестраначки“ таман колико је и Кристијан Аманпур ономад била „непристрасна“ и „објективна“. Уколико буде покушавао то да прикрије, неминовно ће наставити да разочарава поштоваоце које је, чак и међу онима који се нису слагали са појединим његовим ставовима, стекао претходних деценија.
Доћи ће у опасност да спадне на ниво једног Жељка Цвијановића, новинара и колумнисте који своју – никако занемарљиву – стваралачку даровитост редовно ставља у службу политичких насилника попут тренутно највећег и најопаснијег Вучића.
Наравно да Мирослав Лазански има право да подржи кога хоће, и да у том подржавању оде до приступања овој или оној изборној листи. Оно на шта, међутим, мора да рачуна, јесу последице тих својих одлука. Као неко ко се у досадашњем новинарском раду ослањао не на замлаћујуће начело непристрасности, већ управо на насушно потребно мерило одговорности, Лазански би морао да зна какве су последице сврставања уз режим који се одриче Косова и Метохије, обрачунава са Уставом и важећим законима, додворава и нуди НАТО-у, обрушава на домаћу привреду… Морао би да зна да је, сврставањем уз такав режим, изневерио све који су га деценијама уназад поштовали првенствено због тога што је, за разлику од многих других недостојних колега, успевао да одоли сличним искушењима.
И ваљало би да буде спреман на све последице по сопствени углед које тај потез неизоставно носи са собом.