Један војник ми виче: ‘Професоре, то треба спалити, то је српско’. Опсовао сам му нешто. Рекао сам му: ‘Књиге треба спасити, а не спалити“. Многи људи су од мене после тога окретали главу. Неки би прошли поред мене на улици и пљунули, говорили ми да сам српско смеће, прича једини Хрват који је примио највише одликовање Српске православне цркве.
Иван Хити је више од две деценије испаштао због тога што је на првом месту био човек, а тек онда војник Хрватске у грађанском рату. Бивши професор из Вараждина у тренутку када је одбио захтев својих надређених да спали Владичански двор у Пакрацу није ни био свестан да је спасао највећу библиотеку Српске православне цркве ван граница Србије. Данас, иако је због одлуке коју је донео 1992 године био обележен као издајник, каже да би исто то учинио.
Он је у исповести за хрватски магазин Глобус открио како је ступио у хрватску војску, шта је претходило његовој одлуци да не послуша свог команданта и како је околина загрижена у национализам након рата поступала према њему. Данас Хити може да се похвали да је једини Хрват који је примио највише одликовање СПЦ. Орден светог цара Констатина, на предлог патријарха Иринеја. Одликовао га је и некадашњи председник Хрватске, Иво Јосиповић, међутим није одувек било тако.
„Команданту, покојном Миролсав Јерзечићу, одмах (након што сам завршио у војсци Бјеловару), рекао сам да желим да се придржавам свих женевских конвенција. А он мени на то каже ‘Не сери'“, говори Хити о својим почецима у хрватској војсци када није могао ни да наслути ужасе рата који је разорио земље бивше Југославије.
„Никада нисам носио оружје. Задужио сам пиштољ ‘магнум’, али нисам хтео да га носим са уверењем да ме, ако не носим оружје, нико неће убити. Колико год се човек навикне на зло, увек га ново зло изненади, а зла је тада било јако пуно. Није ми јасно како неко може спалити кућу или цркву. Ако сам градио своју, зашто бих нечију спалио? Невероватно је коилко се непотребно уништавало „, каже Хити о којем је снимљен и документарни филм“ бити или не бити – Иван Хити“.
Он је 1992. године по команди Јерзечића отишао у Пакрац где је требало спалити Владичански двор.
„Нисам ни знао шта је Владичански двор. Помислио сам да треба палити траву у дворишту. Али зашто у сред зиме? Долазим у Пакрац. Све спаљено, срушено .. Наиђем на своје бивше ученике, припаднике 104. бригаде. Возе се бициклима. Кажу ми да чувају стражу па да се возикају јер им је досадно. Видим урушено кровиште, књиге на поду, по њима нападао снег „, присетио се Хити.
Књиге покривене снегом биле су старе неколико стотина година, скупљали су их православни свештеници и српско становништво још од средине XVI века, али то Хити у том тренутку није знао.
„Један војник ми виче: ‘Професоре, то треба спалити, то је српско.’ Опсовао сам му нешто. Рекао сам му: ‘Књиге треба спасити, а не спалити! „
Хити је након своје одлуке узео војни камион и послао све књиге у Загреб где их је преузела Народна универзитетска библиотека.
„Командант штаба одбране у Вараждину ми је рекао ‘Професоре попушио си српску к …’ Јављао сам се на све могуће конкурсе у школама у граду. Градоначелник Стјепан адници је лично забранио да се у локалним новинама објављују моји текстови. Нигде нисам могао да нађем посао. na крају сам пензију дочекао помажући жени у киоску с брзом храном. И онда прође 20 година, па пре две-три године стрени тог истог команданта који ми каже ‘Професоре, носим вас на души, идем у пензију, ако вам данас нешто значи, ја вам се извињавам'“.
Било је то једино јавно извињење које је добио од својих суграђана. Одлука која је од њега направила херој у очима оних који нису загрезли у национализам Хитија је у граду ком је живео коштала професије, достојанства и здравља – у рату је изгубио 70 одсто слуха.
„Многи људи су од нас окретали главу. Неки би прошли поред мене на улици и пљунули, говорили ми да сам српско смеће.“
Данас Хити живи повучено, ретко излази, али га се сети српска мањина у Вараждину, која га сваке године позове да прославе Божић.
„Увек се одазовем, јер је сваки пут весело. А хрватска већина ме никад нигде не зове. Ни из војске ни из школе“, каже Хити и поново наглашава да је најважније чувати књижевно благо.
Ката