Зашто је не баш познати функционер Министарства правде морао да спроведе одлуку о предаји бившег председника Југославије Хагу.
Документ на основу ког је Слободан Милошевић на Видовдан 2001. године изручен Хагу, а који је „Политика” прошле суботе ексклузивно објавила на насловној страни, изазвао је неочекивано велико интересовање јавности и поново скренуо пажњу на необичне правне и политичке околности под којим је бивши југословенски председник предат Хашком суду. Тим пре што је овај папир потписао чиновник чији је идентитет јавности до сада био потпуно непознат: Драган Вулић, помоћник тадашњег министра правде Владана Батића за затворе, а сада београдски пензионер о ком Министарство правде нема ажурних података.
Иако се приближава петнаестогодишњица од хапшења бившег председника Југославије, а сутра је деценија од његове смрти, начин на који је Милошевић предат трибуналу и даље је својеврсни преседан.
Одлуку владе Зорана Ђинђића од 28. јуна 2001. да органи Републике Србије своје обавезе према Хашком трибуналу испуне по процедури Хашког суда и тада су многи оспоравали, али и са ове временске дистанце је контроверзна и изазива полемике стручне јавности. Слободан Милошевића се у тој одлуци и не помиње, али је на основу те одлуке Вулић сачинио документ у ком је затражио да управник Централног затвора Драгиша Блануша из притвора преда бившег председника представницима Хашког трибунала. Тако је и било.
Вида Петровић Шкеро и Горан Чавлина нису хтели да ставе потпис на спорни налог
И одлука владе Зорана Ђинђића накнадно је проглашена неуставном, док је Уставни суд управо на Видовдан 2001. изричито забранио изручење Милошевића на основу сличне претходне уредбе савезне владе. Проблематично је и то што није постојала сагласност Милошевићевог истражног судије да се притвореник изведе из Централног затвора. Власт је била свесна да по нашим прописима одлуку о извођењу Милошевића из затвора мора да потпише суд, али ни Горан Чавлина, по чијем је налогу Милошевић ухапшен 1. априла 2001. године због сумње на злоупотребу службеног положаја, ни председница Врховног суда Србије Вида Петровић Шкеро нису хтели да потпишу такав акт.
Чавлина је пре два дана одбио да говори за „Политику”, наводно зато што је од тада прошло више од деценије. Но наш лист је дошао у посед његовог сведочења у једном судског поступку против Драгише Блануше из 2005. године. Под заклетвом је тврдио да је од њега 28. јуна телефоном тражено да потпише налог за изручење Милошевића, што је он одбио јер није хтео да поступа противно закону. Није, међутим, ни на суду „могао да се сети” ко је од њега тражио да потпише Милошевићеву екстрадицију, али је на питање да ли је по тада важећем закону неки притвореник премештен из просторија Окружног затвора или пуштен на слободу без сагласности истражног судије по чијем решењу је и у притвору, децидно одговорио: „Не, ја не знам да је постојао такав случај.”
У истом судском поступку, Вида Петровић Шкеро је рекла да је њу звао управо Драгиша Блануша да пита хоће ли неко из суда да потпише налог за изручење Хагу, али је она објаснила да „суд не ради на основу закључка владе, да на основу тога нити лишава слободе лица нити пушта на слободу већ само поступа на основу закона”. Ни она није потписала.
Вулић: Мени је запало да потпишем
„Влада Зорана Ђинђића је донела одлуку, а ја сам је само као чиновник проследио Окружном затвору”, објашњава Драган Вулић за „Политику” своју улогу у Милошевићевом изручењу.
– Зашто тадашњи министар правде Владан Батић није потписао?
„Нетачне су приче да је он то намерно избегао. Тог дана је био у болници на мањој хируршкој интервенцији. Мени је запало да потпишем јер сам тада био помоћник министра правде за затворе”, каже Вулић.
– Јесте ли знали да незаконито поступате, да само судија одлучује о притворенику? Ко вам је наредио?
„Нико ми поименице није наредио. Нико није срећан што се тако десило. Неки мисле да је суд требало да потпише, други мисле да у таквим околностима није могло другачије”, прича Вулић. Антрфиле
Још док су 2001. спорења након изручења Слободана Милошевића Хагу била у пуном јеку, управник Драгиша Блануша схватио је да има ексклузивну причу коју би могао добро да прода. Он брзо објављује поверљиве податке о Милошевићевим разговорима са адвокатима и породицом, препричава интимне тренутке свог чувеног притвореника, па чак и фотографије. Ипак, Бланушино штиво „Чувао сам Милошевића – Дневник из ћелије број 1121” донело му је, поред осуда у јавности, смену са функције управника затвора и кривичну пријаву због злоупотребе службеног положаја. Блануша је чак ову кривичну пријаву са поносом истицао хвалећи се тиме да је једини човек ког је Милошевић тужио.
ПОЛИТИКА